Prosvetni glasnik

84

Просветни Гласник

као зркно гороЗшћмо о којем се говори у Јеванђељу, в г к.зд(>лст{ п 1ГК1ст г к кт* др>кко вмико. Чим је Методије умро, епископ Вихинг, главни непријатељ словенске цркве, отпутовао је у Рим. Светопук није имао смисла да штити словенску културу. Папа Стеван V писмом од год. 885 забрањује словенску литургију. Ђаци Словенских Апостола били су протерани из Моравске. Латинско свештенство је светковало победу. Али ипак словенска литургија и словенске књиге живеле су још неко време на чехоморавском терену. Дошао нам је на пример одломак православне вечерње службе који је писан глаголицом; језик одломка је у основи црквенословенски, али са цртама чешког језика, које је унео преписивач-Чех. То су тако звани Прашки одломци (нађени у Прагу). Сличну појаву представља тако звани Кијевски Мисал, дакле одломак литургије, али тај је преведен са латинског. Кијевски Мисал можемо везати за крај X века, Прашке одломке за крај XI века.' Из легенде о чешком кнезу Вацлаву сазнајемо да га је његова баба Људмила дала учити словенски у једног свештеника. Чешки извори сведоче да је још у XI веку словенска литургија постојала била у Сазавском манастиру. Тек крајем XI века били су сазавски калуђери протерани, а словенске књиге биле су уништене. Но међутим традиција чуваше у памћењу чехо-моравског народа словенску мисао Ћирила и Методија током многих векова. Ова мисао, — мисао о речи Божјој на своме народном језику, сачувана традицијом, — била је можда умни квасац и за црквену идеју оног широког народног покрета у Чешкој који је од светског значаја, а који нам је познат под називом хусишског. Па и крајем XVIII века, кад је чешки народ скоро изгубио своју народност под силним притиском германизације, он је опет нашао, он је опет сазнао за своје словенско порекло тек онда кад је славни Добровски васкрснуо у својим научним радовима личност Ћирила и Методија из тамнине прошлих векова. А и словеначки народ изгубио је скупоцени дар Ћирила и Методија. Панонија је била заузета од стране Мађара. Сачуван нам је само један пдломак црквено-словенске књижевности који је преписан латиницом Х-ог или Х1-ог века на словеначком терену. То су тако звани Брижински (или Фризински) одломци, који садрже обрасце исповедања и молитве. Бољу срећу су имале словенске књиге код српско-хрватског, бугарског и руског народа. Хрватска се граничила са моравско-панонском епархијом Методија. Није ни чудо да су ђаци Методијеви донели и овамо словенске књиге и словенску службу врло рано. Срби и Хрвати у ово време били су већ примили хришћанство. Већ почетком X века почиње се на хрватском терену борба са Римом за словенску литургију, те се ова борба води до половине ХШ-ог века: год. 1248 папа Инокентије IV одобри словенски обред за Хрватску у књигама, писаним глаголицом, в