Prosvetni glasnik

422

Просветни Гласник

вати у ту сврху онај амбиенат у којему живу најсиромашнији, они које је наше друштво разбаштинило и од себе одбацило, употребљавати, дакле, периферију градова, радничке квартове, залазити у творнице, у радионе, у тамнице. Предавати би се морало, понављам, у првом реду онима који то највише требају, Избор аудиториума, дакле, требао би да, поред избора згодног места, згодног времена и згодне теме, буде важан задатак за оне који таква предавања приређују. 0 саставу аудиториума овиси, у првом реду, успех предавања. Јер ако је и дошао на предавање велики број слушатеља, то још није никакав успех, ако избор слушатеља није био сретан. Разна удружења, задруге, организације, најзгоднији су аудиториј, јер они и хоће, а по тому и могу, да схвате и да послушају предаваче, пошто код њих већ постоји нека социална свест. А успех, прави успех предавања, састоји се у томе да жива реч предавача пређе у дело слушатеља. У противном случају би имала предавања, више или мање, тек вредност — реторичких вежби, односно екскурсија. Иза предавања требало би да се, редовито, развије дискусија, односно, код врло примитивне публике, опетовање и наглашивање најважнијих тачки предавања са стране које друге ауторитативне личности,. рецимо, на пример, на селу, учитеља или свештеника. Предавања, како се, у већини случајева, сада одржавају, слу-ке нека ми то нико не замери! — скоро искључиво за статистику. И ја сам за статистику предавања, али за такову врст статистике која води рачуна о њиховим успесима, а не тек о њиховом броју. Требао би дакле велики број лекара, или хигиенски образованих лица, који би, према неком одређеном програму (под вођством централе), систематски проширивали обзорје наших маса, увек у најтешњој сарадњи са учитељима, водећи при томе рачуна о топографији „незнања", т.ј. о крајевима где би требало најпре и најинтенсивније дејствовати. Такова акција би морала да претходи сваком санитарном потхвату већег стила, који би могао, тобоже, да угрози лоше схваћене интересе неваспитаног становништва, долазећи у сукоб са каквом његовом предрасудом. Та хигиенска пропаганда морала би да буде интенсификована за време какве епидемије, или епизотије. Питање постепеног просвећивања муслиманског елемента пружа, ради познатих разлога, и још веће, данас још скоро несавладиве потешкоће особито што се тиче муслиманских жена. Али је неоспорно и неопходно потребито да се траже и нађу средства како ће се и њима ја бих скоро рекао њима пре него другима, јер имаду, можда, највећу потребу — донети светло, и то такође и с тог разлога што су њихови.