Prosvetni glasnik

424

Просветни Гласник

Кратко вр.еме од четири године, одре^ено по новом наставном плану за латински језик, требало би употребити веома пажљиво. Индуктивним методом и практичним примерима —•' ми за то имамо врло добро састављене читанке Г. Вулића — треба научити граматику и синтаксу, али би још у петол! разреду требало почети са лакшом лектиром: Федрове басне, Корнелије Непот; а могле би се начинити згодне хрестоматије са чланцима, наравно једноставним, из историје и митологије римске. Читанке не могу бити једина ни главна лектира у току времена од две године, пети и шести разред; оне су само база на којој остало треба да се изграђује. При одабирању лектире држим да би требало пажљиво учинити разлику за одређивање материала мушким и женским школама. Исти програм је најједноставнији. али питање је да ли је и најзгоднији. Сувишно униформисање настане шкоди. Ако немамо повољно земљиште, биљка неће успевати. Ако не налазимо у души ученика довољно диспозиције за извесну ствар, резултат нашег рада пропада. А како можемо мислити да могу женску децу интересовати бојеви и ратни преговори Цезара, галска племена са својим задевицама; или читање Ливија? Те ствари треба оставити искључиво мушким школама. У женским школама би добро дошао леп избор из лиричара: Катул, Тибул, Проперције, Овидије и Хорације од песника, Салуст и Тацит од историчара, Цицерон са својим бриљантним беседама, могу служити као заједничка добра лектира да би се упознао прави дух и сјај латинскога језика. Можда би овој лектири могли додати комедије Плаута и Теренција кад се изоставе извесни незгодни изрази или сцене. Вулгарни језик у њима занимљив је и привлачан, а разлика између овог и литерарног језика није велика, а потребно је да деца о њој имају појма у вези са модерним романским језицима. Са читањем исгоријских дела нарочито, треба да је везано тумачење наставниково о институцијама, и у опште о римском социалном животу, да би тадашње прилике постале рељефније. На тај начин деци ће омилети рад на класицима, они ће за децу постати живи, деца ће збиља познавати њих, а не масу речи и граматичких изузетака једног мртвога језика. Великански дух старих моћи ће тако да изврши онај племенити утицај који му с правом припада. АНПЦА ЂУКИЋ