Prosvetni glasnik

Аутоматизам у Душевном Животу

437

свест". место да су нормално, свесно савладани. Болесник се тако рећи спасава у болест од непријатне садашњице, с којом долази у конфликт, од несвесних, лудих жеља (из најранијег детињства), привидно потпуно заборављених, које међутим, само „потиснуте", делају из „подсвести" необичном енергијом. Психоанализа је испитивала нарочито хистерију, која у неку руку стоји у средини између нервних и душевних болести, у колико се ове у опште могу одвојити. Помоћу лекаревом, одн. његовом анализом, без употребе хипнозе 1 ), болесник несвесно открива свој доживљај, одн. скривену жељу, и тиме је већ пола излечен. Болесни симптоми ишчезавају кад им узроци постану свесни, кад их сам болесник позна, призна, делимично акцептира и донекле сублимира, т. ј. доведе у везу са племенитијим, социалним циљевима. Сан је збиља велики психолошки и психофизички проблем и, према тврђењу многих филозофа (нпр. Шопенхауера), у чисто психолошком погледу није мање стварност но свестан живот на јави. Међутим, сан нема ни близу толико веза с целином свести, одн. са стварношћу, и ако и у сну има, ма у најслабијој мери, извесно осећање сопственог Ја, јер увек има, уз представу сопственог тела, слабих органских, телесних осећаја. Пошто су ти органски и мускуларни осећаји веома слаби, то је и представа свог тела, свог Ја, врло слаба, бледа, и заиста само представа, која зато често и дејствује као сасвим туђа. Слаби органски осећаји, осећаји нагона, неиспуњених жеља, незадовољених „остатака дана", изазивају лако као и на јави, по закону асоциације, представе које им требају. Избор слика у сну, да се тако изразимо, није много већи проблем но избор слика, одн. утисака на јави, који је врло појмљиво различан и код животиње, према томе да ли су нпр. сите или гладне. Али, питање је да ли снови у опште имају толико смисла колико им психоанализа придаје. Да ли су све слике у сну символи несвесних жеља? Зар нису најчешће представе у сну непотпуне и неодређене, јер се надовезују, изгледа, често без икаквог смисла једна на другу ? И зар се сан, као релативна целина која има извесног смисла, не ствара најчешће тек непосредно после буђења? Ако се поједини делови сна не повежу и сједине колико толико одмах иза буђења, они ће бити заборављени. То је случај с већином снова, пошто је спавање иначе ретко без снова, и ако се нема разлога тврдити да није никад без снова, као ') Хипноза је омиљена метода француских психиатера, који су је први н засновали. Позната јс борба т. зв. париске школе коју је основао Сћагсо! и школе нансиске (чији је оснивач Вегпћејт). Прва је хипнозу схватала као патолошки појав, као симптом болести, специјално хистерије, док је друга схвата као више или мање нормалну појаве вештачког сна, изазваног сугестијом. Ово.друго глодиште је данас у главном победило, нарочито нпр. у Немачкој (XV. ШипсИ, Рћуз. Рзусћ. III, с. 670) и у Америци (Ј. К. Ап§е11, Сћар1гг$ Јгот МоАет Рзусћо1о§у, 1913, с. 126).