Prosvetni glasnik

438

Просветни Гласник

што чине неки психолози. „Ја по сву ноћ пртљам и снијевам, док се дигнем, ја све заборавим" (Његош). У осталом, психоанализи често и није толико стало до самог сна колико до оног што поводом сна анализованоме падне на ум. Говори се и о несвесним сновима, који могу дејствовати на свесни живот и бити узрок извесним душевним поремећајима. То је утврђено хиптнотичким сном, у коме се болесник може сетити заборављених снова. Али да ли је у хипнози верно репродукована „објективна" садржина незапамћених снова? И да ли су ти снови, ако су постојали, били збиља заборављени ? Из представа у хипнози — ако се о њима у опште може говорити, т.ј. ако све врло сложене радње хипнотисанога нису само несвесни аутоматизми '), не може се закључити ништа о представама у сну. У питању су без сумње увек само извесни болесни органски осећаји, који се „објективирају" сваки пут слично, мање или више на исти начин. Дејство снова може долазити само од органских, унутрашњих осећаја, којима су ти снови били „објективан" израз. Слично се могу објаснити и извесне последице хипнотичног сна, т.зв. постхипнотичне сугестије, — које могу дејствовати извесно краће време после хипнотичног- сна, бацити хипнотисанога поново у стање слепе послушности према хипнотизеровом налогу и нагнати га да аутоматски изврши тај налог, задат му у претходном сну, нпр. да пошто пото учини у одређено време неку непотребну куповину или бесмислену посету, и томе слично. Код болесних нерава може најмањи повод, најслабија драж изазвати читав низ навикнутих, често понављаних, аутоматских реакција. Болесни снови, одн. представе и асоциације у њима, изазвани су тим несвесним реакцијама болесних нерава у којима налази у неколико израза цео ранији свестан живот. Сну су по својој психолошкој природи врло сличне и будне сањарије, којима су подложни скоро сви људи, јер само врло мали проценат испитиваних људи дали су изјаве, у осталом непроверене и непроверљиве, да не знају за сањарије. И у сањаријама слике иду и долазе као саме од себе, као вођене неким безличним нагонима, без нашег активног учешћа, т.ј. без јачих моторних реакција — одн. акција — од наше стране. Само једно више или мање неодређено осећање, једна жеља, жудња, води представе, које се иначе везују у толико више механички, тако рећи објективно, т.ј. у толико верније репродуктивно у колико је активно, моторно Ја више одсутно. Оно што се назива активном фантазијом, често је само налажење погодних израза за ту т.зв„ пасивну, реподуктивну фантазију, која је, међутим, у толико живља, покретљивија, у колико верније и потпуније обнавља доживљену стварност.

') Исп. 2јећеп, 1^еИја<1еп пег рпувш1оц1зсћеп Рзусћо1о%1е, 6. А., с. 226.