Prosvetni glasnik

Аутоматизам у Душевном Животу

441

матске радње. То не важи само за животиње, но и за човека, у толико више што су радње више аутоматске. Минимални, привидно безначајни поводи чине често да између више различних аутоматизама подједнаке јачине победи један, једна радња или једна асоциација. Привидна слобоца наших радњи и наших мисли и њихово огромно богатство почива само на богатству аутоматизама (међу којима је најважнији говор) којима је обдарен најсложенији и најпокретљивији организам, као што је човеков. Добро увежбани аутоматизми развијају се, тако рећи одвијају се, поводом најслабијих одговарајућих драи<и. То је, као што ћемо мало ниже видети, нарочито случај у извесним нервним болестима. Код болесних нерава могу аутоматизми бити изазвани необично лако, на најмањи повод. Отуд познате представе — нпр. речи — могу дејствовати као нејасни тренутни осећаји, управо као чисто физиолошке дражи, изазвавши непосредно готове, аутоматске одговоре. Ти одговори дакле нису увек изазвани свесним представама. Несвесних представа, међутим, нема, као ни несвесних осећања. Свесно и душевно је исто, ако ти појмови у опште треба да имају научног смисла. Несвесно душевно значило би несвесно свесно, дакле нешто противречно, што Психологија не сме тврдити, ако хоће да буде наука. Што су у сну, у болести и расејаности, могућне несвесне моторне реакције, које су иначе свесне, долази отуд што уобичајени узроци изазивају уобичајене реакције тако лако и тако брзо да и не изазову пажњу и не постану свесни. Мерило јачине, свесности или, што је исто, емоционалности појединих душевних садржаја су органски, мускуларни осећаји, осећаји кретања, напора. Без тога нема свести. Што не дејствује на тело, то у опште не дејствује, јер је душа свест о телу, о променама у њему. Рефлексни и аутоматски покрети су.несвесни зато што су лаки, ненапорни, неосетни. Аутоматски покрети су увек, нарочито кад су нерви болесни, готови да се јаве на најмањи повод, без напора, без свести. Ми нпр. често несвесно терамо муву с лица зато што су слични покрети толико пута понављани да могу бити изазвани лако, као рефлекси, најслабијим, неприметним дражима. Није, међутим, тако лако отклонити неку драж нпр. с леђа; то је већи, напорнији покрет, већ и зато што је ређи. У ненормалним приликама (нпр. у хипнози, у хистерији) аутоматизам је, на штету свесне воље, олакшан услед необичне појачаности (хиперергије) покрета, који следују, — као мождани рефлекси, — на најмањи одговарајући, уобичајени повод с поља. Тај повод остаје, разуме се, несвестан, пошто су то и покрети које је изазвао. Ако је пак свест, одн. пажња, сва сконцентрисана на покрете (као што је опет случај обично у нервним поремећајима), онда ће и најпростији покрет бити тако рећи сувише свестан, напоран, мучан, и зато често немогућан. Свако из искуства зна да најтеже врши и најлакше покрете онда кад нарочито хоће