Prosvetni glasnik

442

Просветни Гласник

да их шго боље изврши. Зато човек често не рекне, где треба и кад треба, ни близу оно и онако како је сам са собом давно, лако, аутоматски говорио. А, обратно, ако је свест из чисто физиолош 'их разлога помрачена или сасвим искључена (нпр. у сну, хипнози, хистерији, епилепсији), и врло сложени аутоматски покрети биће лаки, неосетни, несвесни. Човек је аутомат кад у сну (хипнози, сомнамбулизму) иде, говори, ради. Што више аутоматизма, мање свести, и обратно. И нормалан човек је зато често више или мање несвестан аутомат. Све појаве болесног удвајања личности, т. зв. двоструке свести или двоструког (каткад чак вишеструког) Ја, почивају на тој необичној лакоћи појединих аутоматских покрета, нпр. говора, читања, писања и др. Све се душевне болести могу у ствари Схчатрати као болести личности, јер је сопствено Ја из прошлости заборављено, односно тумачи се сасвим друкче у вези са болесном садашњошћу. Међутим, има извесних болести личности у ужем смислу (нарочито у хистерији). Оне су последица потпуног заборава већег или мањег дела прошлости, која се, у некој врсти сна или заноса, издваја од нормалног Ја у засебну целину. На тај начин се једно за другим јављају две мање или више одвојене свесне целине, тако рећи два Ја. Нпр. у болесном заносу влада неко весело расположење, у коме се болесник замишља младим, богагим итд. Каткад после таквог једног заноса долази какав нов занос болесне фантазије, — нека врста трећег Ја, — пре но што се поврати првобитно, нормално Ја, које се нпр. увек осећа старо, слабо, тужно. „Нормално" Ја не зна за те своје болесне заносе и снове, — као што се и нормални снови лако заборављају, — али се у болесном заносу („другом Ја") обично зна за прЕобитно стање, „нормално Ја". „Удвајање" личности је увек сукцесивно. Кад изгледају дата истовремено два Ја, то долази само отуд што су поред свесних могућне истовремено и несвесне, аутоматске радње, као нпр. аутоматско писање, које је најбоља метода за испитивање ове болести.') Покрети писања могу бити потпуно несвесни, сасвим одвојени од свесног Ја, које чак често, и кад хоће, није у стању да их заустави. Нормално Ја нема о њима појма, кад је заузето другим, свесним садржајима, те зато поједине представе, нпр. речи лекареве, његовезаповести, дејствују као чисто физиолошке, несвесне дражи, изазивајући непосредно и неодољиво оне аутоматске покрете. То су доиста несвесне, али ни у колико недушевне појаве, осим у том смислу што то обично јесу, што су то биле и што ће то опет бити. Из свега досад реченог јасно је да о несвесном у душевном животу може бити говора само у смислу ранијег искуства, прошлог, бившег 1 ) У своме чувеном делу Психолошки аутмштнзам (Е.'аи1отађ5те рзусћв1о§ЈЧие, 1889), познати француски психиатер Пјер Жане назива „подсвесним писањем" то аутоматско писање, од кога је он чинио велику употребу код својих пациената.