Prosvetni glasnik

Аутоматизам у Душевном Животу

445

А, и обратно, како лако речи изазивају миле представе које означавају! Како често се чак и слаби, нејасни, једва приметни, тренутни осећаји лако допуњују у жељене, очекиване представе! Т.зв. илузије (чулне обмане) тако постају. А и халуцинације су вероватно илузије, где се само још много лакше, и услед чисто субјективних осећаја (нпр. у оку, у уху), изазову навикнуте афективне реакције, одн. — преко њих одговарајуће представе, слике, живе као стварности. Једна од најчешћих халуцинација слуха је, као што је познато, кад човек чује да га неко зовне, — и где никог нема: сопствено име се тако лако јавља, јер је то најбоље увежбана представа. Али ми се нећемо даље упуштати у тамно питање односа аутоматизма и (свесних) представа. То питање се своди, у осталом, на питање односа између аутоматизма и осећања (одн. свести у опште). Што је јаче осећање, у толико су важније моторне реакције у којима се оно испољава и тако рећи испражњава. И те реакције су рефлеклорни покрети, али и сувише променљиви, сваки пут друкчији, те се не могу сматрати као аутоматски покрети. Ти рефлекси, те афективне реакције не трају дуго, не понављају се једнолико, аутоматски не мењају се постепено, но су, на против, изненадне, нагле промене, прекиди, поремећаји, појачавања или слабљења других аутоматских покрета (нпр. дисања, хода, говора и др.). Гнев не би био гнев, ни страх страх, кад би се састојали увек у истим, непроменљивим покретима. Међутим, у колико се афекти испољавају и „испражњавају" у спољашњим покретима, и у тим покретима има, разуме се, аутоматизма, моторних адаптација, веза покрета с чулним утисцима, одмеравања према циљу. Само у највећем афеку, страху, гневу или бесу, човек не види, не гледа куда иде, куда удара, јер су покрети гледања скоро онемогућени другим силним моторним реакцијама. Међутим, баш у колико значи одступање од аутоматизма, афекат тек и омогућава усавршавање. Нпр. у говорни аутоматизам тек осећање уноси живота, мењајући стално висину и јачину гласа. Тиме је омогућено и одступање од монотоних. стереотипних израза и налажење све бољих, одређенијих израза за оно што се мисли и осећа. И за духовно усавршавање има дакле огроман значај постизавање све сложенијих, све финијих аутоматизама. А финији аутоматизми развијају се из простијих постепено, у почетку с напором. Воља је с правом названа способношћу задржавања покрета а не њиховим произвођењем, јер покрет следује, као што смо видели, сам од себе на сваку живљу представу, свако јаче осећање. Нпр. играње разне врсте може се научити тек кад се савладају уобичајени, грубљи покрети ногу, руку, прстију. Учење читања и писања то најбоље показује. Познато је с каквом муком нарочито одрасли уче писати. Али што је увежбаније, писање постаје