Prosvetni glasnik

460

Просветни Гласник

брани своје младунце од непријатеља, онда кажемо да је то један ј низак инстинкт, једно слепо и ниско сексуално осећање, и ништа више. А-кад видимо мајку која љуби своје дете, онда ту љубав глорификујемо као најузвишеније осећање. Зашто једно и исто осећање, полно осећање, у једном случају називамо племенитим и вишим, а у другом случају животињским и нижим? Патриотско и религијско осећање у очимаједног присталице „буржоаског схватања" друштва биће више осећање, док у очима једног „грађанина света" биће ниже, примитивно, егоистичко осећање. Ми видимо дакле, на основу ових примера, да је разликовање виших и нижих осећања релативна ствар. На супрот теорији која догматички схвата осећања, ми заступамо еволуционистичко схватање емоционалног живота. Многобројна и разнолика осећања која свака психологија уме да нам поређа, развила су се у току бескрајно дуге еволуције животињског рода, под утицајем безбројних околности и сила најразличитије врсте, како позитивних тако и негативних, сходно принципима прилагођивања и наслеђа. На тај начин осећања се јављају као продукат животне борбе не само једне индивидуе, већ и целог низа њених предака. Логична последица тог схватања јесте та да квалитет и квантитет осећања морају да варирају према времену, месту и начину живота једне јединке. Друкчија су осећања једног дивљака а друкчија једног цивилцзованог човека, осећања једног детета и старца, животиње и човека. Осећања се дакле мењају, постају и нестају, |ачају и слабе, умножавају се и. разређују, префињују и огрубљују, и те промене иду упоредо са променама у животу јединке и врсте, у онтогенези и фклогенези. Из тога излази да би свако идентификовање осећања која се налазе код животиње, било више или мање апсурдно. Одиста, ми не можемо оне скале, степене и ниансе емоција које психолози анализирају у људској психологији, преносити и у животињску психологију. Између човекове и жцвотињске душе постоји — као што смо казали — знатна разлика у степену душевног савршенства. Према томе, ми бисмо учинили грубу депласираност кад бисмо код човека тражили све оно што се налази код животиње, и обратно, кад бисмо код животиње тражили све оно што се налази код човека. Данашњи човек је једном био у животињском стадиуму, и из њега је више или мање изишао. Следствено, његова душа вибрира финије од душе његових далеких филогенетичких предака. Она је компликованија, развијенија, савршенија и разноврснија од животињске душе. То важи не само за интелекгуалну већ и за емоционалну с1рану. Питање које ми имамо овде да расправљамо, мора, према овоме што смо казали, да се постави овако: да ли се код разноврсних и мкогобројних осећања која психологија анализира, могу наћи неке основне ознаке које су заједничке свима тим врстама? Да ли се разне врсте