Prosvetni glasnik

Душа код животиња

461

осећања могу редуцирати на неки примитивнији, простији тип осећањ«,. и ако могу, онда да ли се то што је заједиичко разноврсним осећа;њима налази и у животињској души? Ми се морамо одрећи сваког антропоцентричног филозофирања и сваког теолошког идеализирања човечје природе. Докле год се човек представљао као нарочито биће, створено вољом и милошћу свемоћног Бога, дотле се о њему и његовој душевној активности могле ширити само предрасуде. Тачно схватање његове природе, душевне и телесне, добивено је онога дана кад се он, тај охоли краљ природе, поставио на своје право место, т.ј. вратио у царство својих зоолошких предака. Његова сујета може бити тиме увређена, али његова душа мора бити на тај начин само боље разјашњења. Данашњи цивилизовани човек, са целокупном апанажом свог узвишеног ума и својих племенитих осећања, могао би нам изгледати као засебно, специално, божанско створење које је дошло на свет само зато да покаже величанственост стваралачке моћи Провиђења. У ствари, тај узвишеии ум и та племенита осећања његова нису ништа друго него далеки одјек оне тамне животне снаге која распиње и најбедније и најсићушније животињске организме. Упоређење човека са животињом и животиње са човеком јесте одличан метбд за тумачење њихове биологије и психологије. Генеалогија човекова пушта свој корен дубоко у тмину животињских инстинката. С тога модерни психолог, да би сазнао истину о механизму људске душе, мора, бар с времена на време, да напусти врхове органске еволуције и да сиђе у дубине примарних анималних трзаја. Ако пођемо тим путем, онда ћемо наћи полазну тачку која ће нам послужити као путоказ за ориентисање у разлагању наше теме. Зашто психологија човечје душе и психологија животињске душе имају један заједнички корен, из којега се развило цело стабло сложеног психичког живота. Тај корен, тај извор целокупног интелектуалног и емоционалног комплекса јесте она иримитивна, нгодређена али снажна шенденција за иодмирењем неке иошребе. Све што се дешава, дешава се зато да се задовољи нека потреба. Овде је реч потреба узета, разуме се, у њеном најширем научном смислу. Она може бити нижа или виша, органска или духовна, проста или сложена — то је споредна ствар. Главно је да сваки организам, онај најнижи као и онај највиши, осећа извесну потребу. Код једног једноћеличног организма, код једног инсекта, та потреба ће се манифестовати у нагону за самоодржање и умножавање; код човека, она ће се испољити не само у нагону самоодржања и множења, већ и у тежњи за задовољењем радозналости и у тежњи за духовним усавршавањем. Но то је за сада споредно; оно што је битно и заједничко у човечјој и животињској души, то је, понављамо, егзистенција потребе и тенденција ■за њено подмирење.