Prosvetni glasnik

156

Просветни Гласник

са стварношћу, види се и по томе, што је у седници Педагошког Савета од 4 априла о. г., кад се расправљало о оценама, о којимајереч, директор овог корпуса, генерал Румски-Корсаков, рекао ово: „Чудим се оценама из немачког језика (11/1). Сам наставник признаје да ученици знају предмет врло рђаво, а слабих оцена скоро ни нема. У оваким случајевима одвећ благо оцењивање учиниће да ће кадети скрстити руке и неће ништа радити. Молим да се строжије оцењује". Хоћу да додам да овако у том корпусу не ради само наставник немачког језика, већ да тако раде и многи други. Тако н. пр. у том истом разреду, према речима потпуковника Маслова, увек је тешко очитати молитву пред ночетак школског рада. „У сваком разреду има по један ученик који чита молитву, а у овом ни један не зна молитава" (записник исте седнице). Дакле, деца се не умеју Богу молити, а кад сам загледао у оцене из појединих предмета, видео сам да у свих VII разреда (21 одељење) из веронауке нико није пао ! Користећи се овако благим оцењивањем, рђави ученици прелазе из разреда у разред, и на крају крајева долазе до матуре; падне се Једанпут, падне се двапут, док се најзад школа ипак не сврши с врло јадним знањем. С овим знањем храмље се у универзитету, посрће се и опет пада, и ако се на једвите јаде прође, друштво добија дипломиране незналице које би за њ биле мање штетне кад би вукле плату и не би ништа радиле. Колико ће, Господине Министре, ова руска омладина остати у нашој средини, ми не знамо. Свакако то ће бити још неколико година, јер ако владавина насиља и терора сутра престане, враћати ову децу натраг у оне рушевине, у област глади и заразних болести, био би грех. Па ипак доћи ће дан кад ће се она вратити, и вратиће се са сведоџбама, донесеним из наше земље. А шта ли ће онај свет.мислити о нашој земљи, ако се иза тих сведоџаба буду крили неспрема и незнање? Имајући безусловно право надзора над свима школама у Краљевини, "ми смо криви што се нисмо њиме кој истили и што смо допустили да се рђави ученици провлаче кроз школе. Према том, кад би ова младеж остала код нас, право би било да поднесемо и последице своје кривице. Али ми гајимо ову руску децу да помогну изградити из темеља нову Русију, а то могу учинити само савесни и спремни радници. Рђавих, особкто после ове страшне катастрофе, има и тамо доста, па их не треба још и одавде шиљати и трошити новац на њих. Бојати се да се не понови оно што је било за време митрополита Михаила, чији је углед у Русији био изузетно велики. Многи Срби, који нису могли у Србији свршити ни једне школе, долазили су у Русију с митрополитовдм препоруком, као тобожње жртве краља Милана. Руси су примали ове незналице у више школе и, на крају крајева, давали им дипломе. Гледајући их, њихови професори и другови питали су се: кад је овака емигрантска омладина, каква ли је тек она што је код куће остала? и

кад се не спреми из ког предмета, утекне у шуму и изгуби се. Као што се види, .многи су тако радили пуна три месеца. За време моје ревизије, у неким разредима, н. пр. на часу физике у У1/3, није било 10, на часу хемије у V1 /1 није било 9, а на часу алгебре у истом разреду није било 5 ученика, за које се није знало где су. Они су просто утекли, јер нису знали задатак. Наредио сам да им се у оцену унесе 1. Господин директор рек о ми је да се у последње време овако оцењују сви они који <беже с часова. Наставници треба да се строго придржавају овог правила.