Prosvetni glasnik

612

Просветни Гласник

ретко пита непознате речи, да би се уверио да им ученици знају значење. Да бисмо се уверили о једностраности, а донекле и о неоснованости, оваквога рада, треба само да се запитамо шта се жели постићи са овим објашњењем речи. Неоспорно, ми желимо да постигнемо двоје: а) да објаснимо ученицима стране и непознате речи, како би могли схватити садржину, и б) да са њима обогатимо ученички речник. Да ли се ова два задатка постижу објашњењима на горњи начин ? Напоменуо сам да је успех само делимичан, пошто је поступак само једностран. Да би се избегло узалудно губљење времена, неки наставници практикују да им сами ученици кажу речи којима не знају значење, па онда само то и објашњују. Ради контроле запитају и за неке друге речи за које држе да би могле бити ученицима непознате. Али начин самога објашњења, замена једне речи другом, не може се одобрити. Ученик је врло мало добио ако му кажем да стихија значи бура, камено срце тврдо срце, баснословно — чудно, итд. При овим објашњењима ми вадимо речи из текста и објашњавамо их саме за себе. Међутим, познато је да једна реч добија своје прецизно значење од смисла у реченици, од њене свезе са другим речима, помоћу којих се казује цела мисао. Због тога не треба објашњавати поједине речи, већ читав пасаж, смисао целе реченице или одељка. При томе није довољно само заменити једну реч другом. То нарочито важи за речи употребљене у преносном значењу. „То беше човек гвоздене воље". Зашто је овде казано „гвоздена воља" ? Како се показује та гвоздена воља? Упоредите гвоздена воља са гвоздена врата, гвозден мост, и нађите разлике у смислу и у употреби. Исто је тако потребно објашњење за реченицу: „Призрен се ирислонио уза сам Шар, па му са те источне стране седи Љуботен госиодује , а планине које су се над њим сручиле окићене вечно зеленом смрчом, бором и јелом, одвајају га од вардарске долине" (Ивковићева IV читанка, стр. 48). Наставник треба да појми да тиме још није испунио своју задаћу. Тежиште није у самоме објашњењу, јер је оно од делимичног значаја, и тежи једноме моменталном циљу — да садржину чланка направи потпуно разумљивом. Над овим задатком стоји општији и главнији задатак: обогатити ученички речник. И баш са овога гледишта можемо објаснити зашто објашнење речи не треба да буде узгредно и површно, као што је то случај у старијим разредима основне школе и нижим разредима гимназије. Оно што се код нас стално игнорирало, јесте да је читању задатак богаћење ученичкога речника. Није ми намера да овде објашњавам зашто је то општији и виши задатак читања, и зашто при избору метода за објашњавање речи морамо полазити од овога гледишта. Ово је толико очевидно да никакви докази нису потребни. Чим тражимо да се језик у опште учи читањем, потребно је и да се тиме богати дечји речник. А чим је то тако, онда за наставника није свеједно да ли