Prosvetni glasnik

36

Просветни Гласник

га уведу у круг општепримљених, уобичајених предмета школске обуке, Могућно је да је у своје време упорна одбрана самосталног значења тога предмета и његових услова и начина наставе била збиља потребна за распростирање и успешније остварење идеје ручнога рада, али с друге стране ми мислимо да је баш та указана једностраност у оцени педагошког значаја ручнога рада одбила оне који се противе да признаду неопходност да се тај предмет унесе у круг наставних предмета. Док год ручни рад не буде стављен у тесан, доследан органски наизменичан одношај (корелацију) са предметима теоријског предавања; док год присталице ручног рада не престану нарочито истицати потпуну одвојеност тог предмета и као главни његов циљ истицати стицање техничких навика, — све дотле они од педагога противног логора неће добити пристанак на увођење ручног рада у. школу. Обадве странке, расправљајући то питање, очевидно нису довољно продрле у суштину његову и препирале су се, стварно, само о томе треба ли број уобичајених, опште примљених наставних предмета повећати још за једну сувишну јединицу. Што се мене тиче, ја мислим да главна пажња школе треба да буде обраћена на иоаравку каквоће иредавања, т.ј. на то да предавање буде но могућности што очигледније и да на најстварнији начин помаже самосталну творачку прераду предаваног материала. Али ако је тако, ако предмет треба да буде представљен очигледно и подвргнут творачкој преради, онда његово исиољавање и реиродукција ихреба да се врше у облику ручнога рада. За ваљано усвајање предмета и за његову спољну репродукцију,. творачко, и у исти мах реално извођење посредством ручног рада, јесте начин несравњено подеснији него ли говорна објашњавања. Производећи, радећи својеручно, деца лако и неосетно усвајају оне појмове које им данашњи наставници обично с муком и узалуд хоће да улију помоћу дугих и досадних говорних објашњавања; при том, деца, кад производе, постижу и усвајају све самостално, својим рођеиим умом, својим сопственим силама. Пут до ствари посредством речи је — лажан пут. један сат ручног рада научиће децу далеко више него цео дан говорног тумачења. „Не мисаоно, разумско, него ироосећано убеђење треба да буде сврха наставе", — вели Лаји. Најновија психолошка и физиолошка истраживања неоспорно доказују да, поред других данас практикованих начина васпитне наставе, неизоставно треба да се начини места раду, делању, ручној производњи^ а резултати старих метода и сувише озбиљно говоре за то да је у интересу паметног изучавања и усвајања тај начин збиља незамењив.. „Само примање утисака без репродукције, само посматрање без испољавања — било посредством речи, писма, цртања, моделирања, било<