Prosvetni glasnik

Физичко васпитање у основној школи

45

не дође да поремели или омете ту еволуцију. Треба увек водити рачуна о релативној слабости детета. Три оргакска апарата траже нарочито велику пажњу: кичма, срце и органи за дисање. Школска хигиена је данас врло позната и примењена у главном методично у већини школа. Није потребно задржавати се на томе. Али има једно битно питање, питање удела који треба дати у школи физичком васпитању. Је ли тај удео довољан? Физичко васпитање, такво какво се даје, је ли рационално и интелигентно ? Сами школски локали јесу ли згодни за то васпитање? Та разна питања ја бих желео да испитам у овоме чланку. Једна од основних потреба детета је физичка активност. Детету је потребно да се креће, да говори, да се смеје, да виче; оно не може остати дуго непомично на истом месту; оно мора да се миче. Тридесет минута непомичног седења на клупи су крајња граница његова стрпљења, а међутим га осуђују да остане седећи три сата с петнаест минута одмора, у разредима у којима је нагомилано 30, 40, и покаткад 60 ученика и више, при недовољним условима за проветравање. Може се замислити какви могу бити за учитеља и за децу часови који се држе под таквим околностима по летњим врућинама. Кад хоће да се избегну те незгоде, наилази се на готово несавладљиве тешкоће, кад се помисли на садање локале у већини школа, недовољност простора одређених за одмор, и без мало потпуну немогућност да се лекције пресеку чешћим одморима, а да се не створи готово неизбежан неред. Једини начин, то би било завођење школа у природи, које је још 1881 предложио д-р Бајински. Школски вртови, Фребелове школе биле су већ отвориле пут, и 1904, у Шарлотенбургу, организована је прва школа у шуми за слабу децу. Енглески градови-вртови, школе-мајури, распусти на мору и у планини, потекли су из исте мисли. Та идеја је, и ако споро, напредовала и у Француској, где се образовала „Лига за васпитање у природи", и, у своме говору 29 јануара 1920, приликом отварања редовног заседања Врховног Просветног Савета, Министар Просвсте дао је први пут тој идеји званичан печат, прокламујући да треба створити за анемичну децу наших великих градова школе у природи. Али такве школе не би биле корисне само за анемичну децу, но за сву школску децу. Остварење школа у природи било би можда тешко на северу, или би му бар требало приступити с извесном предострожношћу и потребним ограничењима, због климе и, тако исто, због оскудице згодних локала. Али на југу та реформа би могла и требала да се изврши одмах с највећом лакоћом. Било би довољно мало добре воље од стране школских власти и, — ствар коју је можда теже добити — од општина. Ја се задовољавам да само укажем на ту реформу, налазећи да су дуга развијања о томе излишна. Није тако исто са следећом реформом, која ће изглегати можда мало радикална, али која већ постоји у страним школама. То је пот-