Prosvetni glasnik

46

Просветни Гласник

пуно укидање часова после подне, које је резервисано за физичка вежбања, ручне радове, очигледну наставу, игре, певање, у опште за све оно што се може радити напољу, и, уз то, за цртање и моделовање. За ту реформу, ми налазимо опет као сметњу недовољност локала у много школа, нарочито у варошима. Али највећа сметња биће, нема сумње, у захтевима програма. Како ? рећи ће ми се, на једвите јаде може, са часовима пре и после подне, да се нађе у програму места за све предмете, а ви хоћете још да укинете часове после подне! Замерка је врло тачна, али се на њу може дати један врло прост одговор: треба олакшаши ирограме. То се може урадити на два начина: прво, укидадајући известан број предмета које изискују програми; друго, мењајући наставну методу извесног броја предмета, нарочито географије, природних наука, итд. Поводом физичких вежбања, ја ћу учинити само следеће напомене. У вежбањима за децу од седам до тринаест година, сасвим су излишне скупе гимнастичке справе, лествице, трапези, итд. Неколико врло простих справа, и које се могу свуда јевтино набавити, ужад, мотке, штапови, итд., сасвим је довољно. Што је важно, то је учинити ова вежбања пријатнима деци њиховом разноврсношћу, подешавајући их према годинама и снази деце и према данас врло познатим правилима. Изврсни начини су њихов преображај у игре, њихово удруживање у широкој мери са ритмичким покретима и певањем. Није потребно ради тога да учитељ буде сам музикалан; довољно ће бити да има осећање ритма, и, ако не може да научи децупесмама које прате покрете, биће готово увек лако на1ш некога који ће пристати да врши дужност учитеља певања, а, по потреби, могао би и грамофон врло добро да замени одсутног музичара. Нека ми се допусти овде једна дигресија поводом саортова који играју сада тако велику улогу у физичком васпитању омладиие, и нека ми се допусти такође да кажем целу моју мисао. Сведен у тачне границе, спорт име стварну корист и неоспорно дејство за физичку поправку, али под условом да не буде отеран у крајност; а то се, на несрећу, десило. Утакмица, самољубље, тако моћно код младих људи, преобразили су га. Није више реч о томе да се просто помогне физичко развиће, треба бити јачи од свог суседа и надмашити га. И тако су се образовале групе бораца и атлета, који проводе дуге дане „тренирајући се", китећи се више или мање звучним именима и идући из града у град да се отимају о награде. Власти, новине, публика, само су увећали зло, и неумерен публицитет дошао је да још више подстакне самољубље младих који виде своја имена штампана и хваљена, све то на штету њихових студија и њихових обичних послова. Лаворике великих шампиона, као што је Карпантје, узнемирују њихове мозгове, и и неинтелигентни и пун дивљења снобизам гомила само је увећао то