Prosvetni glasnik

Физичко васпитање у оеновној школи

47

лудило за спортом. Отуда се сад виде свакога дана по 4, 5 и б стубаца о спортовима у новинама, које не би посветиле ни пола ступца недељно питањима књижевности, уметности и науке. Зло, у осталом, било би само упола зло кад би се то лудило за спортом ограничило само на младиће који су изашли из основне школе. Али није тако. Сад се објављују с великом лармом и мишинзи малих, и међу овим малима има и девојчица од десет до тринаест година! Крајње је време да се реагује противу таквих злоупотреба. У службеним француским програмима, ручни радови су помешани с цртањем и стављени у исту групу. Макар какав био ручни рад, он пре свега треба да буде подешен према годинама детета. И нарочито, не треба веровати да тај ручни рад има чисто материално значење. Учитељ не треба никад да заборави да он има за циљ васпитање чула, нарочито чула вида. Али то није једина корист од њега. Осим окретности руку, има један други резултат који он треба да постигне, и који се више не тиче физичке стране, већ моралне стране. Он развија код детета дух посматрања и тражења, пажњу, стрпљење, истрајност, вољу за радом, потребу за напором да би се дошло до опипљивог резултата, вољу да се постигне циљ; једном речју, дете стиче тако интелектуално руковођење и енергију; то је за њега васпитање воље. Ја нећу овде да залазим у појединости ових ручних радова; хоћу само да свратим пажњу на то да, колико је год то могуће, они треба да буду тако упућени да се слажу с наставом разних предмета из програма, физичких и природних наука, географије, метарског система, основне практичне механике, итд., за све оно што се у овим предметима може преобратити у очигледну наставу. Ови ручни радови зависиће, разуме се, од локалних услова у којима се налази школа и, не извргавајући се у професионална вежбања, треба међутим да буду управљена тако да постану припрема за та вежбања. У опште узев, изузев у градовима, било би корисно ориентисати их ка агрикултури. У великом, могло би се рећи највећем броју школа, нема довољно простора чак ни за одмор, и у толико пре не за физичка вежбања и школске игре. Једна од најважнијих реформи било би прикључивање уза сваку школу онога што би се могло назвати школским шереном. Тај школски терен не би био ништа друго до земљиште у већој или мањој близини школе, и које искључиво припада школи. Тај терен уз који би се могао додати, у колико је то могуће, један покривен део за кишне дане — био би употребљен у разне сврхе, међу којима ћу ја споменути ове: гимнастичка вежбања, марш, трке, скакање, ритмични покрети, итд.; усађивање кочева, репродукција на терену планова села, области, итд. Могао би се, ако је то могуће — а та ствар је изведена у извесном броју школа — додати уз школски терен школски врш који би ученици обрађивали. — У малим варошима и на селу, школски терен