Prosvetni glasnik

О универснтетском животу

69

захтевамо. Где је некадашњи тип великошколца који аматерски посећује насове, — кад их посећује, који не зна шта је то хватати белешке на предавањима, који пред Университетом проводи добар део дана окрећући свој матурантски штап који је права опасност по пролазнике? Тај тип студента-аматера редак је данас. Данас имамо ученике који хитају на часове са једног краја Београда на други, из ГЈалилуле на Велику Пијацу. Наше учионице су препуне. Видећете како на неким предавањима слушаоци с врата, одржавајући равнотежу стојећи на столичици, с писаљком у руци покушавају да штогод докуче од те науке до које је тако тешко доћи, ваљда што је бесплатна. Па зашто чујемо и читамо само непријатне ствари о нашој школској омладини, која је, у осталом, добро учинила што на то није обратила пажњу? Све што је донесено о тобоже рђавом владању наших студенткиња, није друго до инфамија. Не мислим представљати нашу омладину сву позлаћену светитељском врлином. Биће и међу њом изузетака који потврђују правило. Нико не мисли да је Университет узео монопол на врлине. Али велим да можемо бити задовољни нашом университетском омладином, која не заостаје, уз своје расне одлике и мане, за университетским омладинама других познатих ми народа. Па ипак, поред свега тога, наша университетска омладина није оно што би требала бити на основу својих врлина, и наш университетски живот, и поред свих особина наше омладине, није оно што би требало да је. Има једно зло које се укоренило на нашем Университету, једно зло које је нарочито у последње доба ухватило дубоког корена. То је зло узрок те необавештени имају тако рђаво мишљење о нашој университетској омладини. То је зло узрок те међу наставницима и ученицима не постоје они тесни односи, она непрекидна интелектуална веза, која мора постојати. То је једно зло које нико други, никаква власт, не може уклонити до сама омладина. А она ће то учинити онога часа кад буде видела да је то једно зло, кад буде увидела да је то нешто ње недостојно, кад буде увидела да је она оруђе којим се у ниске сврхе служе управо они који јој сваком приликом замерају да нема идеализма, а истичу свој некадашњи омладински идеализам. Университег није само школа у којој се учи оно што се предаје са разних катедара. Университет је и школа слободног мишљења, школа слободоумља. Претресати идеје, бранити их и нападати подједнаким уверењем и бујношћу која је својствена двадесетим годинама, то је оно чега мора бити у животу университетске омладине. Нека се претресају међу уииверситетском омладином свакојака дневна социална и политичка питања. Нека међу њима буду заступљене присталице разних политичких и социалних идеала. Али оно што хоћемо, јесте да омладина мисли и ради својом главом, да буде у служби својих сопствених убеђења и начела, без икаквих задњих намера. Хоћемо да са Университета