Prosvetni glasnik

70

Просветни Гласник

избијају струје које ће наговештавати нешто ново, нешто боље, у нашем националном и социалном животу. А шта видимо на место тога ? Видимо нашу университетску омладину упрегнуту у служби разних политичких странчарских клубова. Видимо је да бедно подражава безначелне партијске борбе нашег политичког живога. Уместо да наша омладина предњачи својим идејама које ће заметнути једнога дана нове правце, нова схватања у нашем јавном животу, ми је видимо да чека од политичких клубова на директиву за своје делање. Уместо да је наша омладина необуздана у спонтаности својих идеја, она је данас играчка чији се конци налазе у рукама оних који су од политике начинили занат. На Университету имамо исте клубове као у парламенту, и само те политичке клубове. Поцепа ли се један клуб у парламенту, сутра се у својој слепој потчињености цепа и студентски клуб истога имена наших студената. Наш Университет, који би требао да стоји на челу идејнога покрета, постао је филиалом политичкога безидејнога партизанства! Ето, то треба да увиди наша омладина. Треба сама да открије то зло и да му жигоше извор. Најмање је она крива томе стању ствари. Треба знати да је наша омладина на бестидне начине увлачена у партијске замке, и да је за многе омладинце питање опстанка и могућности школовања да се изјасне за извесну странку и да на Университету пропагирају странчарство. Наша омладина треба да схвати да јој њени пријатељи не замерају на њеним идејама, већ јој замерају да нема никаквих идеја. Пријатељи јој не пребацују да је непослушна, веће жале што је ропски послушна онима који се њоме служе у сврхе које немају ничега узвишенога. Бедан је призор пружао Университет приликом носледњих избора управе „Побратимства". Побратимство ! Да лепога имена. Сећам се шта је све лепога изазивала та реч у машти младога гимназисте који је са страхопоштовањем пролазио мимо Капетан-Мишино Здање. То узвишено поштовање које сам осетио такође када сам једнога јесењега дана први пут угледао у јутарњој магли Латинскога Краја монументалну Сорбону, то узвишено поштовање сачувао сам до данас у потпуној свежини. И не могу да се помирим с тим да би стварност могла бити друкчија него што сам је до сада замишл^ао. Не, нека вели шта ко хоће, Университег ће остати прибежиште младога идеализма једнога народа, док буде било идеала у томе народу, т.ј. док буде тога народа. Наша ће се омладина пренути и постидеће се да је мотла играти тако бедну улогу. Избори „Побратимства"! Дан жалости нашега Университета, дан туге његових пријатеља, дан триумфа у извесним политичким клубовима. Састали смо се тога дана неколико наставника у једну седницу. Били смо утучени. Било нас је стид протрчати аулом прекривеном објавама са насловом свих политичких странака којима је наш јавни живот растрзан. Тога