Prosvetni glasnik

Шта је психологија?

471

унутрашње законитости 4 ). Задатак Психофизике је да тражи мерљиве спољашње знаке чисто унутрашњих односа. А то је могућно отуд што промене у физичким, спољашњим појавама стоје у сличном односу као промене у одговарајућим психичким појавама. Израз тог задатка Психофизике су покушаји математичког формулисања психофизиолошке законитости, као што их је, под именом Веберовог закона, као основног психофизичког, одн. психолошког закона, учинио прво оснивач Психофизике, немачки филозоф Фехнер 2 ). У Психофизици је испитивана, пре свега, наша осетљивост за различне чулне квалитете (нпр. боје, тонове, и др.) и њихове односе. Могућно је упоређивање чулне осетљивости различних индивидуа на тај начин што се одређују најслабији утисци који се у опште дају приметити (тзв. праг осећаја или праг дражи и праг разлике дражи), а који су различни код различних индивидуа. Али да би се добила колико толико верна слика чулне осетљивости једне индивидуе, морали би се чинити безбројни експерименти различних врста дражи, пошто не знамо никакав егзактан општи закон чулне осетљивости. Веберов закон важи, пре свега, само за интенситете чулних осећаја, и то само у извесним средњим границама интенситета, па и ту само апроксимативно. Експериментално су испитивана и простија тзв. чулна осећања, зависност пријатности, одн. непријатности, од квалитета, од трајања, и нарочито од интенситета чулних утисака (осећаја). Испитивана су осећања и у вези с њиховим нераздвојним физиолошким пратиоцима, као што су нарочито промене (које се региструју нарочитим апаратима) у ритму пулса и дисања, у мускуларној енергији, у дејству електричне струје („психогалванском рефлексу"), и др. Само, пошто се не може утврдити потпун паралелизам између тих промена и промене у осећањима, — која се, пре свега, не могу вештачки, произвољно појачавати, —

5 ) IV. ШјгЉ, 8реае11е рзусћорћузгзсће МаззтеШоАеп , 1920, с. 2 и д.

2 ) Веберов закон каже да, у колико је јача једна драж, у толико мора бити јачи додатак или прираштај, да би се он у опште могао осетити. Ту законитост је наслутио прво један математичар (Бернули) у области у којој ју је у ствари немогућно утврдити, на име, у области осећања, задовољства (које не расте пропорционално с растењем спољашњег блага, већ све веће имање иште све већи прираштај да би се он могао осетити као задовољство). Веберов закон је психолошки, одн. психофизички закон, и ако га треба тумачити свакако само чисто физиолошки, као израз зависности између спољашњих, чулних дражи и процеса у нервном систему (вероватно још у чулном органу), којима су осећаји просто пропорционални. Неки га тумаче чисто психолошки, као „принцип релативног поређења" (Вунт), као израз нашег поређења или оцењивања разлика међу чулним осећајима који су пропорционални с нервним процесима. У осталом, могућна су оба та схватања, тим пре што и психолошко тумачење излази у ствари на физиолошко (у колико и поређењу одговарају извесни физиолошки процеси у мозгу). Погрешно је само Фехнерово психофизичко тумачење Веберовог закона као закона директних односа душевних и телесних, психичких и физичких, одн. физиолошких процеса.