Prosvetni glasnik

31*

Шта је Психологија?

483

средстава, ипак је у ствари много шира област експерименталне но фиг>иолошке Психологије. Ми смо видели да је физиолошка Психологија ограничена у ствари на област најелементарнијих психичких процеса. А и ту се већ намеће питање: у кодико физиолошко „објашњење" у опште може имати психолошког смисла. Како чак на први поглед изгледа, објашњење у смислу Природне Науке, која „објективира", искључује сваку чисто психолошку Науку, тј. „Науку субјективитета" 1 ). Дакле ако Психологија треба да има свој специалан задатак, онда тај задатак не може бити само објашњење у смислу Природне Науке. Физиолошка Психологија, као што се види, у сваком случају није цела Психологија, и то свакако никад неће бити. А ми смо познали и чисто психолошке експерименте („експерименталну интроспекцију") којима су без разлога спорили сваку научну вредност они (нпр. Вунт, Г. Е. Милер и др.) који и у експерименталној Психологији цене само оно што се управља према идеалу егзактне Природне Науке. Физиолошка Психологија, можемо рећи, је почетак Психологије, али не и њен крај. Функционалну зависност психичких и физичких, одн. физиолошких процеса, није могућно схватити ни у једној најопштијој хипотези. У чисто методолошком научном циљу постављен је принцип тзв. психофизичког паралелизма. По том принципу било би доследно претпоставити да сваком психичком појаву одговара известан физички, одн. физиолошки процес. Међутим, то не тврде увек ни врло ватрени заступници психофизичког паралелизма, као што је нпр. Вунт. Вунт претпоставља паралелизам само између „психичких елемената" и физиолошких процеса. Код виших, „сложених" психичких процеса не постоји потпун паралелизам, и њихово удаљавање од физиолошких процеса је у толико веће што су сложенији. Најзад, и кад би нам спој можданих процеса био потпуно јасан, „спој" психичких процеса био би нам неразумљив. Зато Вунт признаје „релативну недовољност" тог паралелистичког „хевристичног принципа" 2 ). Међутим, тај принцип ипак лако прелази у метафизички паралелизам, — из кога је, у осталом, и постао. — по коме сваком психичком појаву одговара неки физички процес и, обратно, сваком физичком процесу неки психички појав. Свакако не можемо рећи да само психички појави зависе од физиолошких, односно физичких, но исто тако и физички појави зависе од психичких (нпр.

') Р. КаШгр, АИсг. Рзусћо!. 1904, с. 7. — „Објективна Психологија", како је разуме руски физиолог Бехтерев (који говори и о „психорефлексологији" као науци о „асоциационим рефлексима", рзусћо1о§1е ођјесИге, 1913), заиста није сва Психологија. 2 ) \Уипси, Сгипс!г. с1. рћузШ. Рзусћо1. III, 5. А., с. 777. — Пошто Вунт учи „Психологију без душе", питање је шта онда бива с оним вишком у коме се по њему састоји „растење психичке енергије"? „Ишчезавање психичких вредности" га не може објаснити.