Prosvetni glasnik

Претрпане гимназије и даровита деца

403

плаше, огорчују, и бирају рђаве поетупке, а у случају крупнијег неуспеха очајавају, и раскрштају понекад са сваким даљим напором. У таквим случајевима не само да се дар не развије потпуно у оно у што би требало, него невероватно може да се изопачи и карактер ученика или ученице. Ако се израна, методички и полако, иде са интелектуалним напорима, то је сигзфан начин да се, паралелно, развијају и све главне црте карактера (истрајност, љубав за рад, скромност, координирање и субординирање свога талента туђим талентима и моћима, итд.); подвуче ли се талент тек код одраслог ђака, он почиње ужурбано радити, страшљиво одмеравати, бежати од- негативних констатација, све енергије бацати у кариеру талента, грабити што директније и искључивије методе интелектуалног усавршавања и истицања, без обзира на остале црте личносги, на сагласност са пређашњим квалитетима и раније постигнутим мерама. Један од главних разлога што даровиту децу не проналазимо на време, и не узимамо у прави тренинг, лежи у препуњености разреда. Од нормалног и умереног броја ђака зависи, добрим делом, дух разреда и позитивност рада у разреду. Ако даровити, бистри, за добар развој предестинирани средњи поклапају слабе и неспособне, дух и темпо рада остају живи, линија наставе је асцендентна, у знаку наде и радости. На против, у претрпаним нашим разредима маса неспособних гуши све, а на нарочито трагичан начин гуши даровито дете. Као тичица под звоном из којег се црпи ваздух, тако талентовано дете у оној атмосфери вечитог натуцања, бубања глупости, свлачења израза и илустрација на најбаналније, таворења са најпримитивнијим језиком, у тој атмосфери даровито дете, баш као и она тичица, савија вратић, спушта главу и умире. Сем тога непосредног закидања и гушења даровитих међу одвише многобројним слабим ђацима, има још и посредно закидање и гушење. У пренатрпаним разредима са стереотипном и тромом наставом затупљује и спреман и даровит наставник. Наставнику са оригиналним идејама, са јачим полетом, не само да су потребни интересантни објекти, него му је неопходна баш права инспирација. И то не само инспирација за рад од часа до часа, него и инспирација за један апартан и амбициозан задатак. Треба му бар један свој ученик, бар једна пројекција његова духа и слике, бар један сталан и оживљавајући контакт са својом специјом. После свега реченога намеће се мисао, ако и не о особитој гимназији, такозваној модел-гимназији, а оно бар о једном особитом одељењу где би се ученици сабирали не по годинама рођења или по случају, него по способностима и могућностима рада. Наш свет се, у већини случајева, буни против једне елитне класе на основи неког демократизма, неке праведне општости. Али, примедбе те врсте су и нестварне и уско26 *