Prosvetni glasnik

Шта је Психологија?

569

навати различне индивидуалне радње.') Никад никаква Психологија, а најмање Психологија Реакција, неће моћи утврдити ни најважније услове, а камо ли један општи закон људских радња. У осталом, зар теоријска Психологија не би била потребна поред Психологије Реакција и кад би нам ова могла дати законе из којих бисмо увек лако унапред израчунали кад ће један човек прснути у смех или бризнути у плач, кад ће дићи руку, ударити, побећи, имати ма какве покрете или ма какве поремећаје у телу? Зар не бисмо водили рачуна и о томе да ли и шта при томе мисли и осећа? Можда ће неко тврдити да нас се то онда не би тицало, као што нас се не тиче код једног камена (и ако претпоставимо и код њега неку врсту слабог, нејасног осећаја), зато што и без тога сазнајемо све за нас важније реакције његове (ипр. да је трошан, отрован, итд.). Свакако практичан интерес, одн. значај стварности, збиље животне, има унутрашњост, пре свега, као извор радњи. Моја унутрашњост има значаја, пре свега, само за мене. Али у колико моја унутрашњост, моје намере, мисли и осећања, значе латентне радње, и други се морају за њу интересовати. Ми се трудимо да продремо у туђу унутрашњосг, да бисмо знали како ће се понашати, да бисмо предвидели његове телесне реакције, покрете. Међутим, доследно би се морало тврдити да би безначајно било и за мене самог оно што мислим и осећам — било би као празан сан — кад не би било знак неког циља и управо у неколико већ слаб почетак неке радње. Али да ли би се и за сан смело тврдити да је без икаквог ингереса не само за оног чији је, но и за друге? Свакако, моја унутрашњост, сама по себи, има за друге, пре свега, известан естетски, уметнички, песнички интерес, као сан, као игра из које је уметност и поникла. Али за мене самог, за моје Ја? Може ли се то Ја, које мисли и осећа, разликује, бира, одлучује и закључује, свести на телесне реакције? То би у ствари била негација свести и, следствено, сваке Психологије. Ј ) (3. Неутапз, 1)а$ кпп(И§е ЈаћгкиМегГ Лет Рзуећо1о§1е (немачки превод), 1911, с. 29. Пиеац очекује у „будућем столећу Психологије" и класификацију карактера изведену „до последњих подраздела", тако да би се сваки сам знао уврстити у ту и ту класу и подкласу и познати самог себе много боље, знајући главне особине себи сличних карактера из исте класе. То би омогућило да се, на основу појединих података, и други много потпуније познају. Етичке консеквенце таквог самопознавања и познавања других, које писац наговештава, дају се замислити (с. 28, 43). Међутим, о таквој једној формули не може, разуме се, бити озбиљно говора. То није могућно, зато што није могућно спровести строг психолошки детерминизам: сваки час се, у овом или оном виду, морају чинити концесије слободи воље. У новијој „феноменолошкој" Психологији све се рише наглашује фактор „Ја" и његова активност, слобода, коју неки (нпр. N. Ах) покушавају утврдити чак и експериментално. Међутим, пре свега треба тачно одредити границе слободе и управо само њено значење, да се не би отишло у другу, гору крајност, учећи неограничену, безразложну слободу.