Prosvetni glasnik

570

Просветни Гласник

Што се тиче интереса за душевни живот других, ту је љубав најбољи одговор. Ту Психологију, која почива на симпатији, видели смо, не може заменити никаква научна Психологија. То је Психологија на коју се у обичном животу ослањамо, када студирамо своје најближе, баш у оном што им је најличније, што је највише њихово и највише их од других одваја. Тумачење туђег душевног живота по сличности са својим сопственим је најпоузданије кад је непосредно, готово инстинктивно, на основу извесне интуиције, саосећања, уживљавања, уношења себе у другога. Свакако, научна Психологија није у опреци с тим инстинктивним познавањем људи. На против, сваки психолог мора с тим рачунати, као што и научна психолошка анализа полази од популарне, интуитивне Психологије која је створила основне психолошке појмове (одн. речи за ове). С друге стране опет, у колико више напредује, научна Психологија постаје све кориснија водиља и у практичном познавању људи. Најзад, свако психолошко посматрање (и себе и других) је у неку руку природан психолошки експерименат. Зар свако вежбање није експерименат? Зар не експериментишу два противника кад тако рећи вребају један другом сваки гест, сваку реч, дајући им, пробе ради, тражени смисао ? Зар не експериментишу љубоморни стварајући вештачке услове под којима ће се боље испољити душа љубљене личности? Наше реакције, речи и радње, толико су сложене и разноврсне, често тако нове, да се не могу објаснити ни из каквих, а најмање физиолошких (одн. физико-хемијских) закона. Па ипак, оне су нам психолошки разумљиве. Ми и туђе понашање можемо разумети, и ако га не можемо објаснити. Ми друге познајемо преко себе, али и себе преко других. ') Зато се свака психолошка метода мора сводити на интроспекцију (унутрашње посматрање или самопосматрање), коју никад никаква метода Природне Науке не може заменити. Никад човек неће себе и своје ближње моћи сматрати као машине које би делале несвесно, као у сну, где би свест, осећање, бол и задовољство, били излишни, тако да би се и без њих делало као и с њима. Свакако, ми морамо претпоставити да физиолошки процеси у мозгу нису исти и кад су праћени свешћу и кад то нису. Само, ту нам разлику Физиологија неће никад открити. 2 ) Свака секција мозга која би то хтела утврдити, уништава неминовно свест, коју у физиолошком погледу

') Представа другог човека („Ти") претходи у извесном смислу самосвестн или свести о своме Ја (у којој првобитно игра најважнију улогу представа сопственог тела и његових најуобичајених реакција), као што ћу то на другом месту показати. 2 ) Исп. Иван Ђаја, Хемнја Жнвоша (у „Споменици педесетогодишњице проф. С. Лозанића", 1922). Писац је, као физиолог, строг „физико-хемичар живота", али и он чини неизбежна ограничења у погледу физикохемијског објашњења животних, нарочито психичких процеса.