Prosvetni glasnik

666

Просветни Гласник

Све што чулима својим можемо да обухватимо, и све оно до чега стижемо апстрактивном логиком разумовом, није ништа друго до низови облака који задржавају и умеравају силну светлост фаталне лепоте Босиљкине. Божанска истина одлучно нам је забрањена. Њено поседовање било би за нас фатално, као што је фатална надземна лепота Лепосаве, невесте Милића барјактара. Не тежимо за додиром последњих ствари, јер се самб тако можемо уклонити или последњем највећем разочарању или последњем највећем презирању. „Решене проблеме и откривене тајне људи презиру као што презиру и побеђене непријатеље. Зато велики дух тражи самоћу, то јест тражи друштво већих од себе, друштво неоткривених тајни, нерешених проблема, друштво свих џиновских мистерија које се, све, групишу око мистерије Свевишњега" (Велимировић, Мисли о добру и злу). Алфред де Мисе моли свога Бога да раскине свод небески, да пусти завесу са света, и да му се објави. Да се Бог одазвао његовој молитви, да му се показао у свему бићу свом, можда би се заувек изгубила поезија живота, нестали чари неба, и Мисеова радозналост никада се не би усуђивала више да Бога моли. Човек који би хтео да разори мистерију живота, личи човеку који наваљује да обљуби нељубљену девојку. Ако му се она брзо преда, он се разочара. Зато мудри цар више воли да слути Босиљкине дражи него ли да их открива, више воли да чезне за њом него ли да леже с њом. Највише до чега може доћи, то је вечна чежња за Босиљком. А, ма да човек никад и не стигне до девојке, он ипак осећа неко болно задовољство, неку језиву сласт, неко пријатно неспокојство, да сагорева као жртвена свећа пред непобедивом исполинком. Највише до чега можемо стићи, то је треаерење пред Неиознашим. То казују и ови Његошеви стихови: О свевишњи Творче непостижни ! У човјека искра беспредјелног' Ума твога огледа се свијетла, Ка' свод један од Твоје палате Што с' огледа у пучину нашу, Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире Твоје тајинствене, Непоњатна чудества дивотах, Твор ти слаба дјела не постиже, Само што се Тобом восхићава. (Луча мшрокозма, 141—150) Оно што нашу песму чини највише интересантном, што је чини и филозофијом и религијом и поезијом, оно што је чини метаиесмом, то је мук саме Босиљке. У другој песми, она ништа не говори, она ћуши, као звезде што ћуте. Као последње тајне. Као вечне истине. Ма шта да је казала о себи, то не би било адекватно откриће њеног бића, А осе-