Prosvetni glasnik

НароДна песма

667

ћамо да је остало нешто неречено. Оно што је најдубље прећутано је, јер надилази све моћи човекове експресивности. Она ћути ћутањем последње тајне, ћутањем које говори више него сви речници и све књиге овога света. „Нека се пусти да вечне загонетке саме за се говоре и нека им се не натурује наш језик. Ћутање звезданога неба утиче више него све речи, и најбоља поука у религији је она која човека учи да ослушкује то ћутање. Медитација, та заповест свих религија, по свом најунутрашњијем бићу, искључује сваки ритус" (Сшуаи, Ирелигија будућности). Зато ће ове песме остати вечите, и њихово културно-филозофско значење неће се нигда изгубити. Оне отварају поглед на царску цесту, уја ге§1а, остављају слутњу вечности у нама, а она није ништа друго до бесмртни Ерос, бесмрта Арахна, вечито постојање, вечито стремљење у бесхрајну будућност, вечито примицање Апсолутном у великом ћутању свете ноћи космичке, никад мировање, никад одмор на далеком путу у будућност. Песник је више знао него што је исказао, јер је визија последње тајне неизрецива, интуиција вечности несаопштива. Тако су радили и јапански мајстори из Ашикага-периоде. По њиховом мишљењу, права лепота и душа једне ствари леже дубоко скривене, и оне се не могу манифестовати спољашњим средствима. Не у јасности, него у наговештању лежи тајна бескрајности. Као и највиша зрелост, тако и савршеност, потпуна изреченост, промаши свој ефекат, јер ограничава растење (Какузо Окакура, Идеали Исшока). Као над најбољим уметничким делима, и над нашим песмамалебди рембрантско светломрачје, с1ак-оћ5сиг са безбројним питањима. И Есхил у Окованом Промешеју, и Микел-Анџело у сикстинским творевинама, и Бетховн у Девешој, и Чајковски у Патешичкој симфонији, и Силвије Крањчевић у Задње м Адаму, и Лаза Костић у 8ап1а Мапа с1е11а 5аШе, много тога не изрекоше. Зато су сва дела остала као торза, фрагменти, увертире, прелудији, пропилеје. Оно што би нашу метафизичку жеђ можда највише загасило, прећуташе, јер се поларна дистанција између човека и нумена, између субјекта и вечности, не да изрећи ни уметничким символима ни филозофским гносеолошко-логокритичким апаратом; она се може само доживети, интуитивло сазнати. Ту је потребна надгениална снага, потребно је бити сам нумен, конгениалан бити вечности, а то је немогуће. Јер, кад би се Нумен могао достићи, он би престао бити оно што је. „Већ одмах у почетку бејах уморан", каже Данте у Божанственој Комедији, у гениалном сазнању своје поетичне детерминираности. Из свега досадањег види се да наше песме доносе једну истину, једно сазнање, до кога долази највиша наука и филозофија: шо је мисао о несазнашљивосши нумена. „Ми смо досада били само као деца, која се играју на обали морској и купе овде-онде по који глађи шљунак или по коју шкољку, лепшу но друге, док се међутим велики океан истине