Prosvetni glasnik

44*

Језик у вишој служби васпитања

691

самога закона, који од изузетка аосшаје правило и од иравила ирелази у изузетке. „Дакле оно", вели Д-р А. Белић, „што је некад било гласовни закон данас већ не мора да буде и редовно није, већ примери, у којима се данас огледа иста промена, представљају већином остатке од некадашњег гласовног закона, који се налазио за време свега потоњег живота неког језика, с једне стране, под утицајем све других, нових гласовних закона, а с друге стране под утицајем сложеног света наших представа". Да нпр. прелази само у отвореном слогу и у почетку речи у у (вћнук, ввдовица, унук, удовица), а у другим случајевима остаје као вђ (вбн, вбш , ван, ваш), и под којим споредним утицајима, то је допуна решењу истакнутог проблема. И када се при том учини иоређење либерализма и консервашивизма у језику и правопису са либерализмом и консервативизмом у осталом животу, па се покаже како штешносш либералне претераносши, као нпр. претварања л у о, тако шшешносш иретераног консервашивизма у промени и према свему другом у животу, онда се из тога види да и језиковна настава може, тим начином, поређењима, допринети разумевању и ширих животних потреба. Оваквим, упоредним, посматрањима неких језиковних црта, какве особито налазимо у диалектима (на чему ћемо се доцније, код једног специалног примера, дуже задржати), посредоваће се сазнање да су језици и њихови диалекти живи организми, који се развијају, мењају, како под утицајем извесних спољних узрока, тако по својим унутрашњим животним условима и силама'). Зато би васпитна настава настојавала да у укочене граматичке облике, у суха правила о променама речи и у мало живахно учење о реченичним конструкцијама, унесе што више момената из самог језиковног живота народног, по биолошком принципу учења. Тако би овоме принципу одговарала већ и само објашњења фонетичких (гласовних) и морфолошких (у облицима речи датих) појава по њиховим диалекатским и провинцијским разликама, те би се тиме ученици уводили не само у живот језика, него и у живот народни. На пример, код двогласника ш-ј и д-ј тражиле би се, поред речи у којима су сажетиу^-^, и речи где су остали ш-д, отпадањем ј (хоте, нете), или где су остали несажети, услед пребацивања (дојде), или су код једне речи дати разни случајеви, као код речи: тераши, ћераши, бадава, бадјава, бађава, баџава. На случају последње речи, као чисто диалекатска појава, показало би се као правило диалекатског изговора ђ као џ, или г као ђ и џ (лега, леђа, леџа), или д као ђ и џ, или к као ћ, ћ као ч, итд., што би се најзгодније показало на народним песмама у диалектима, као што се види из ових редова:

') О томе: Д-р Ал. Белић, Днјалекши Исшочне н Јужне Србнје. Срп. Диј. Зборник, Кр. Срп. Акад. Наука, кн>. I.