Prosvetni glasnik

770

Проскетни Гласник

вилности и неправилности реченичних односа. Јер и делови једне реченице, као и делови једног физичког или социалног организма, могу, у својим односима, показивати здраво или болесно стање у коме се налазе. И као што се за стање једног органа свога организма питамо тек кад се оно покаже као болесно, тако се проблеми односа у реченицама постављају и решавају. сасвим природно, кад се једна реченица покаже нездрава, у ненормалном стању. Узмимо за пример реченицу: „Највећа радост Епаминондина био је глас да је битка код Мантинаје добијена". Неће бити довољно да се ученицима просто укаже на погрешку или на неспретно везивање речи радост и глас; ваља се запитати у чему се састоји, одакле потиче та неспретност. Ова би се наиме показала у томе што је од предмеша у реченици учињен део прирока, дакле место: Глас да је битка код Мантинеје добијена, причинио је највећу радост Епаминондину. И да би некорекција реченична била јаснија, може се навести још који пример где ће погрешка бити јаче испољена, као што је она коју је изрекао, сабљом одликовани, наредник: „Господине генерале, ова је сабља најлепши дан у моме животу", место: Поклоном ове сабље обележен је најлепши дан у моме животу. Илиреченица: „Наполеон управи на ту страну своју пажњу и своју артиљерију", где се погрешка показује у томе што су две разне категорије појмова стављене напоредо у непосредну близину, а то се још очитије испољује у реченици која би била овако консгруисана: Он узе певати и свој шешир 1 ). У колико настава тражи да што шире односе обухвати и објасни, у толико може имати више изгледа да ти односи буду реално-каузални, а мање формално-логички. То се доказује проблемима, који своја питања везују за односе међу реченицама. Такав се случај показује у проблему заиеШе. Принципиелно решење његово може бити положено на пауву, знак одмора, или на принцип интонације, нагласка. Али, једно и друго решење није логичко, већ психолошко, емпиричко, које се не показује увек као тачно. Такво интерпунгирање је граматичко, као и оно које одваја реченице. По логичком решењу тога проблема интерпункција је независна од граматике, она је зависна од односа два појма који чине мисао: један је појам лица или ствари, и други је појам о радњи коју врши и о стању у коме се налази лице или ствар (подмет и прирок). Њихова веза искључује сваки прекид запетом или другим којим знаком (; — .), као што је природно да тај знак долази на крају да ту везу утврди. И ако се два појма хоће граматичким језиком да обележе као иодмеш и прирок, онда се ипак зато не морају и не смеју узети у граматичком, већ у логичком смислу, по коме се под подметом разуме свака главна, а под прироком свака споредна реч којом се она објашњава, те је

4 ) Ови примери узети из списа Б. Поповића: Огледи из књнжевности н умет,носши, I, 33 и 34,