Prosvetni glasnik

49*

Језик у вишој служби васпитања

771

подмет свака рбч која има атрибут, а по томе је.и прирок сваки атрибут, свака реч којом се поједине речи на неки начин одређују. При том је „сасвим свеједно у каквом ће граматичком односу стајати подмет и прирок". Логички узев, сви су ти односи односи подређености, и они искључују знаке између речи које обележавају два појма у односу подређености, наиме појам је надређен, прирок је подређен појам. На против, прироци, као и подмети, у једној развијеној реченици стоје у односу приређености, и међу њима се ставља запета, свеза или свеза са запетом. Нпр. „Лепа Пава", логички узето, „Пава" је подмет, „лепа" прирок, исто као у реченици „Пава је лепа". Ако се тај однос подређености поремети, те наступи однос приређености, с тим наступа и потреба за стављање знака или везе. У наведеном примеру, код овог другог случаја, могло би се овако казати и написати: Пава, лепа девојка, била је и лепо образована. Однос подређености између „Пава" и „лепа" прекинут је и преобраћен у однос приређености, те је зато између њих стављена запета, а атрибут „лепа" сад је, као прирок, дошао у однос подређености према новом подмету „девојка". Овоме је додат још један низ односа, који тако исто показују .однос подређености и приређености. Према томе, решење проблема показује се у закључку да је знак потребан свуда где однос подређености прелази у однос приређености, или краће, знак је потребан свуда где је однос приређености 1 ). Но поред овога општег решења, као сваки други, и овај проблем има многе своје посебне моменте, код којих се мора застати и чију замршеност ваља расправљати. Такав се један нарочити случај показује код такозваних рестриктивних релативних реченица, тј. таквих које ограничавају појам. Тако у реченици: „Око, које све види, не види себе", прва запета значи свако око, око у оиште; без те запете значило би да има једно или неко око које све види, а друго не, те би тој реченици без прве запете припадала и показна заменица „оно", и гласила би: Оно око које све види, не види себе 2 ). На овоме примеру испољује се да, премда језиковна настава не може за образовање духа ученичког имати онај шири дидактички значај који могу имати проблеми са области природе и социалиог живота, ипак зато и она може донекле саображавати се у духу наставе проблема, и то тиме највише што ће, колико је могуће, тражити да се ослободи граматике и задахне духом логике. То преношење језиковне наставе са основа граматике на основе логике може се показати и на примерима где у реченичном склопу има да се посматрају врсте речи и реченица, њихово постојање и одношење или управљање споредних делова према

') Види поставку и решење овог проблема код Б. Поповића, Из теорије књижевносшп, по шт. предавањима, стр. 67—70. На истом м. код Б. Поповића, стр. 73—77.