Prosvetni glasnik

690

Просветни Гласник

А што се тиче мишљења великих сила односно ове молбе коју су поднели Срби, Француска од поодавна стоји на гледишту да градови о којима је овде реч Турској заправо нису ни потребни. У том низу мисли она наставља и тврди, ако ово питање остане и надаље у овом стању у коме се сада налази, биће узрок да Србе одбије, да их уплаши и још упути Бог зна каквим побунама. С тога би за Турску било корисније да преда Србима те градове. И задњи пут је посланик Француске, по нарочитом налогу своје владе, у овом смислу препоручивао да ово питање решимо, напомињући нам да је питање сада добило већи значај него раније. Они који Турској Царевини не желе добра у својим непријатељским умишљајима, отишли су врло далеко, и због тога је он за будућност песимистички расположен. Даље је напоменуо, ако се ране које зјапе ма на који начин брзо не затворе, затроваће организам и прети опасност да се заразе и други делови, па у том случају, од чега сачувај нас, Боже, неће се опасности моћи стати на пут. Француском посланику се чини да је стање ствари овако, а да би се избегле ове опасности, и да би се интегритет царевине сачувао, потребно би било да се Енглеска и Француска сагласе да поново отворе један велики рат у коме би нам непосредно и стварно обе те велике силе притекле у помоћ. А то, међутим, у овом тренутку није могуће, додао је он својим саветима. Ми смо му изнели читав ред убедљивих доказа: да ти градови имају очигледну моралну и материалну важност за Турску Царевину, да је захтев Срба неоснован и неправдан, и да се они не могу ни предати, јер се томе противи Париски Уговор о миру. Француски посланик нашу аргументацију није у целини одбио; на против, многе је од разлога које смо навели уважио, али, при свем томе, изјавио нам је ово: „По сили садањих прилика у свету, Отоманска Империја у овом тренутку личи на брод који је бура захватила; да би могао брод да стигне у тихо пристаниште спасења, морају се сећи по неки диреци и бацати товари. Тако исто, ако се и Срби ухвате за реч, ако им се учини по молби, покидаћете им успостављену нит савеза са Грцима, а тиме би опет руска подбадања остала без успеха". И Енглеска и њен овдашњи посланик истог су мишљења и готово истим речима правдају своје мишљење. Шта више, у том погледу још одлучније наваљују: садање прилике су врло опасне, с тога је преко потребно да се ово питање што брже оконча. Аустрија је раније заступала гледиште да Отоманска Империја има да држи и непосредно управља овим градовима, и била је противна да се они Србима уступе. Сад је, међутим, и она променила мишљење, па истичући да је она и сад добронамерно расположена према Турској Држави, као што је и раније била, и да је она за одржање Турске Царевине, сматрала је за дужност да нас упозори на низ нез-