Prosvetni glasnik

/ . 710

Просветни Гласник

јатељи вере и цркве, јер их без икакве потребе гурају у борбу иротив државе, у једну борбу која је одавно завршена у свима културним земљама — победом државе (недавно и у самој Турској). Сама држава могла би бранити своје и национално јединство од таквих злоупотреба вере, између осталог, заводећи интенсивно национално образовање по верским школама, евентуално на уштрб конфесионалне учености, која данас нема више ни за цркву ону важност коју је имала док су конфесије стварно загрожавале опстанак једна другој. Овде се сад поставља питање за школу у опште: на који начин би могла она ублажити последице наше верске и племенске подвојености? Опет на првом месту историјском наставом: излажући историју племена као делове једне историје, а покрајинске државице приказујући као етапе у историјском процесу који је довео до данашње заједничке државе; истичући исцрпно сличности у прошлости сва три племена и показајући историјски туђинско порекло данашњих разлика (верских и покрајинских) међу нама; истичући нарочито моменте кад су поједина племена долазила у додир једна с другим, кад су се мешала, кад су се претапала, кад су заједничке тежње имала, кад су заједнички делала, а нарочито кад су делала на остварењу свога јединства. Географска настава би, заједно с историјском, имала да олакша међусобно познавање и разумевање појединих делова народа — приказајући спољашње погодбе под којима су поједина племена живела и живе. То међусобно разумевање је један од првих услова националне слоге, јер људи најтеже праштају један другом оне особености које не могу да разумеју. Она има да покаже даље да ни Срби, ни Хрвати, ни Словенци немају никога на свету ближега и рођенијега него што су сами једни другима, да оно што смета највише њихову јединству није толико разлика у бику колико разлика у имену њихову, и да њихова државна заједница ствара за сва три племена повољније услове развића у свима правцима. Настава матерњег језика би имала, заједно с географијом, да олакша међусобно мешање и општење појединих делова народних, истичући заједнички српско-хрватски књижевни језик изнад свију наречја и навикавајући национални подмлацак подједнако на ћирилицу и латиницу. Она има дакле да сведе на најмању могућу меру две главне сметње нашег духовног стапања: неједнакости у изражавању и неједнакости у писању. Леаа књижевност и уметности у опште откривају лепоте и дражи баш у покрајинским особеностима, које нас у практичном животу тако подвајају. Она нас дакле чини привлачним једне другима баш по ономе у чему се разликујемо. На тај начин то је једна битна допуна свију оних чинилаца који нас сједињују негујући и појачавајући извесну суму заједничких особина у нама. Зато књижевност и уметности — кад год