Prosvetni glasnik

183

6*

Библиотеком, али се он и даље за њу брине као члан „Одбора просвештенија" и 14 новембра 1845 год. подноси Одбору „предложеније о књижници". Поводом тога „предложенија" Одбор упућује „представљеније" Попечитељству, у коме предлаже да се оснује „Обшта народна књижница". Она „треба да буде у правом смислу така, тј. да покрај свију Српски и најнужднији, Срба и Словена у обште тичући се књига садржава и оне за свако у отечеству надлежатељство, за сва нарочито пак училиштна заведенија потребне". И ако је Одбор нарочито истакао „да код нас не само народна чест и полза налаже, него већ и крајња нужда строго зактева, да се једанпут јавна књижница подигне", Попечитељство је ипак дало негативно мишљење, спроводећи „представљеније" Савету на решавање. Савет је тек 1848 год. донео своју- одлуку, с којом се сложио и сам кнез. У одлуци се између осталог каже: „ . . . о заведењу једне обште и јавне књижнице које је такође предмет вишенаведени предложенија, као што Попечитељство просвештенија примећава да то треба одложити, док нарочитог за њу зданија не буде, што књижница није таква ствар, да се сваки час покретати може, тако и Совјет одобрава ово мњеније Попечитељства". Тако је Спасићево „предложеније" пропало и Библиотека није постала „обшта народна књижница". „Непоредак" поново царује у Библиотеци после Спасићевог одласка. Попечитељство увиђа да Библиотека представља „драгоцености у земљи сакривене". И Библиотека добија првог „правитељственог библиотекара" 1853 год. То је био Филип Николић, „младић врло даровит, редовно школован, познат с неколиким језицима старим и новим, и, уз то, веома начитан". Између Правитељства Србског и Филипа Николића закључен је уговор, по коме се Николић обавезује „да ће се ревностно старати у нереду сада налазећи се у Библиотеку Правитељствену,

Ђура Даничић