Prosvetni glasnik

Белешке

425

Радонић, веран хроничар грађанског друштва свога доба; Ђура Јакшић „најдаровитији сликар у генерацији романтичара и од најдаровитих српских сликара уопште"; Љубомир Алекоандровић са својом Берачицом најлепшом сликом „те врсте код нас у целом 19 веку"; а најплоднији од свих сликара романтичара је Стеван Тодоровић који је дао преко 300 портрета, до 30 историских композиција, преко 700 икона, итд.; „незаменљив хроничар београдског друштва". Неки његови портрети „стоје на висини најлепших портрета целокупног нашег новијег сликарства." Последња четвртина 19 века у српском сликарству карактерише се реализмом. Реалисти не узимају мотиве — као ром.античари — из прошлости већ из садашњости, из реалног,. свакодневвог живота. „На њиховим композициј.ама први пут се виде обични људи на свакидашњем послу и у свакидашњем оделу, први пут се сретају сељаци, п-астири, водоноше, везиље, деца." Реалисти су створили и пејзаж и унели нагу фигуру у наше сликарство. Први се појављује у овом правцу Милош Тенковић, који је дао 17 уљаних слика, 2 акварела и 16 цртежа. Његова „Продавачица цвећа је од оних дела која обележавају нов первод у историји уметности једног народа: оа том лепом малом сликом . . . отпочиње реалистички правац у српском сликарству." Ђорђе Крстић је без сумње најдаровитији у генерацији реалиста. Његов Анатом претставља „ремек-дело реалистичке школе и једно од најбољих и ва^важнијих дела у српском новијем сликарству." „Велике и значајне" су такође његове слике националног карактера На извору, Под јабуком и Растанак. Урош Предић, „најпопуларнији портретист београдског друштва". „За педесет година рада он је више насликао портрета и икона него иједан српски сликар: преко хиљаду." — Паја Јовановић „са Предићем најпопуларнији српски сликар за педесет година." Постигао је име још пре своје 30 године, чак и у ивостранству. „Он слика европске владаре и владарке, крвну и новчану аристократију у свету, црквене великодостојнике, чувене жене, дипломате, славне људе." „Академски реализам Паје Јовавовића достиже висину најчувенијих сликара тога правца у Европи." У последњој деценији 19 века са Муратом, Вукомавовићем и Алексићем реалисти прихватише импресионистички начин сликања; и тако епоха која је почела с бароком заврши се импресионизмом. — Г. Кашанин налази у њој „аутентичних талената и ваљаних дела", толико сведочанства „о виталној свази и могућностима напретка" нашег народа. Г. Кашанину треба одати пуну хвалу на живим симпатијама са којима он улази у живот и рад српских сликара. Ретко је која грана ваше уметности нашла компетентнијег и одушевљенијег тумача него што је сликарство у г. Кашанину свога. Његова минуциозна анализа слика, изражена једним богатством вербалних средстава, подесних како за визуелне ниансе тако и за појмовне суптилности; његово увек сигурно осећање литерарне лепоте — које се не учи већ рађа — и које даје његовој мисли један магистрално уједначен, јасан и прецизан облик, — ствара код читаоца непосредно уверење да га, кроз велику двовековну галерију слика, води један учен и поуздан вођ коме је она цела у танчинама позната као да је у њој одрастао. Он одлично познаје не само дела већ и људе ствараоце дела. Његова претстава средине у којој су сликари стварали, рељефна је и жива. Он познаје у појединостима све утицаје који су на њих дејствовали. — Добро пречишћених појмова, либералног духа, без икаквих предрасуда, г. Кашанин разликује добро дух времена од индивидуалног Просветни гласник бр. 8 5