Prosvetni glasnik

Концентрација наставе

549

осећања која су тражила примену. Они су волели своју отаџбкну. ЈБудско је срце непресушни извор оваквих потстицаја, богате и издашно врело живе силе. Поред просуђивања и увиђања треба, дакле, и нешто друго да постоји што има импулзивну снагу, што даје вољи енергију, не само тренутну него и у интересу карактера потребну сталну енергију. Укратко: није довољно да само сазнамо шта је добро, а шта није; шта је право, а шта није; шта је допуштено, а шта није; и уопште шта приличи и пристоји човеку, а шта не; него треба и да заволимо све оно што је од опште вредности. Лаж не избегавамо само зато што су нас савесни родитељи и наставници учили да говоримо истину; не само зато што знамо да нам нико неће више веровати ако лажемо; не само зато што нам то забрањују божји и људски закони; него зато што истину и саму ценимо као морално добро, ту прву врлину срца и ума. Циљ школског рада не може бити само сазнање, без утицаја на осећање и вољу, јер се ради о развоју потпуног човека. У томе баш лежи извор свега проблема образовања и васпитања. Но осећања се не могу непосредно учити, она могу да постану, никну и да се развију у вечно живом раду духовног стварања. Овај захтев се нарочито намеће у наше време кад се осећа толики недостатак у вези између душе и рада, када појединим занимањима тако често недостаје дубља морална инспирација која би раду дала обележје правог људског звања. Сви предмети могу бити средство посредног образовања воље, али за ову сврху нема бољег и погоднијег средства од народне историје и књижевности. Ова нам два наша национална предмета пружају огромно богатство прилика за изграђивање нашег човека, да се омладина преноси, уживи у разне ситуације, да о њима мисли и расуђује, да преживљује велике принципе, племените идеје и осећања. Они су срце нашег школског организма, од чије снаге и ритма зависи највише живот наше средње школе и њезин утицај на живот народни; они заиста треба да буду у средини целокупне наставе у свакој средњој школи, која као права народна установа хоће да дише душом народном. Нама су наша књижев.ност и историја много више потребне него другим народима, јер треба да нам послужи као нарочито средство при изградњи наше младе државе. И то одређује дужност наставницима ових предмета. Они носе одговорност, свакако и са другима, али више но други, за васпитање једног знатног дела српског народа. Циљ је средње школе велик: она треба да створи интелигенцију, праву интелигенцију душом и телом која ће осећати са својим народом, која ће високо носити, репрезентирати све што је у њему велико, лепо и добро. И кад је ко добар Србин, он