Prosvetni glasnik

550

Просветни гласник

није тиме ни лош сусед ни лош Европљанин- Најпосле, истицање властите народне културе не значи сужавање велике људске културе, него .значи настојање да се општа култура бујним бојама наслика и даље развија. Самом наставом или ограничавањем на наставно градиво, васпитни се задатак неће моћи постићи. С тим задатком треба да се споји и други велики задатак, да се настава доведе у везу са животом, да настава и живот не теку одвојеним путевима који се никад не састају. Таква се образованост извија не само из научне спреме наставникове него и из његова заноса за идеалне циљеве и здравог погледа на живот, у коме се све знање оживљује и свежим духом задахњује. Ако овога постулата нема, наставник није на своме месту, ма какве стручне спреме био и других лепих својстава имао. Коме је на срцу судбина младог нараштаја, тај неће пожелети да се школа лишава идеала, њихове моћне потстицајне снаге, те да се сроза на хладно, пуко ређање самих факата- Ма колико да су важне чињенице, оне саме по себи нису довољне за образовање човека. Наставници мораће настојати да оне омладину задахну, да се претворе у идеје, да изазову осећање и обогате расположење. Не би било на пр. хладније и сувље наставе од оне која би у цвету, у тој дивној творевини природе, видела само чашицу, круницу, прашнике, тучкове и медне жлезде; која не би схватила небеско царство кнеза Лазара или готовоет Карађорђеву на жртву, чисту од сваког егоизма; која би у људским делима гледала само борбу интереса и била неспособна да ишта више и благородније осети у лепоти природе. Нећемо да наша омладина пузи по земљи. Нашто омладини велика и сјајна крила, крила чежње, ако не зато да се вине у висину! Хоћемо да омладина узлети високо, да се загрева, одушевљава за идеалне циљеве, за отаџбину, народ, веру, морал, науку и уметност. Тражимо такво уређење средње школе којим ће се моћи успешно спречити све веће материјализирање и банализирање јавног живота, којим ће се, наиме, омогућити ваљано васпитање елите младежи која ће високо понети зубљу идеализма. У свакој појединој школи треба да се постигне потпуна интелектуална једнодушност у предњем раду, а према означеном идеалу васпитном. Тако у настави наше књижевности, тог првог предмета у склопу средњошколске наставе у питању формирања нашег човека, не може бити размимоилажења ни у обрађивању програма ни у њеном васпитном циљу. Настава наше књижевности не сме више да притискује младићки дух мртвим фактима литерарне историје, која стварно и није средњошколски предмет.