Prosvetni glasnik
Правни подожај српског сељака и занатлије у ередњем веку
83
вима над сељацима. Тако је било и у суседннм, више разеијеним државама: у Немачкој на северо-западу и у Византији на југоистоку. Од почетка XI века (после пропасти Самуилове државе) Дунав постаје опет северна граница Византиског царства. Срби долазе под утицај византиског правног реда који утиче и на сеоске односе. Византиско царство оног доба зна за различите врсте сеоског становништва. У њој постоје понегде и слободни сељаци који имају своје наследне земље. Али њихов је положај тежак — они сносе највише државних терета, многобројне данке у новцу (перперу од сваког газдинства, данак од волова, од пчела, од винограда) као и обавезу личног рада за државу (ангарија). Свака ситница сељачког газдинства била је уписивана од византиских чиновника у катастре и опорезивана. Али све већи замах узима велика својина — самог цара, властеле и манаетира. Властела н богаташи све више купују земљишта слободних задужених сељака, ствара се сељачки пролетаријат. Сељаци без земље долазе сад велепоседнику да обрађују имање као половници (мортити) или као досељеници (парици). Византиска држава тражила је од сељака порезе у новцу, створила је опште јемство сељака које приморава да плаћају порез и за необрађене, напуштене парцеле у селу. Оскудица у новцу натеривала је сељака да се задужују код богатих великаша и манастира, да на велепоседима раде> да своје парцеле продају или завештавају велепоседницима. А држава све чешће награђује властелу тиме што им даје имања заједно са сељацима, јер имање без радних руку не значи готово ништа. Држава преноси своја права на повлашћеног господара: властелин или манастир добија право да од сељака на свом имању тражи порез и работе и у том односу замењује државу. Манастирска имања добијају порески и судски имунитет т.ј. на њихова имања не смеју улазити државни порезници ни судије. Манастирске власти саме опорезују и суде потчињене им сељаке у метохији. Све ове појаве — прелаз јавних права у руке повлашћених велепоседника, нарочите њихове привилегије према сељацима, и везаност сељака за земљу која постаје својина велепоседника то су поједине црте феудализма који улази у Византију, иако се није тамо развио у, истој мери као на Западу.