Prosvetni glasnik

Недостаци нашег уметничког прегалаштва

95

икаквих скрупула подижу дзсспратнице, троспратнице па чак и четвороспратнице, претварајући, у току само неколико година, ове мирне и пуне ваздуха улице у мрачне, отужне и нездраве пролазе. Није никакво чудо, што ове светлости неприступачне улице нестрпљиво и жудно очекују зе.нитски положај сунца, јер само тада могу да користе и осећају благодети и веселост његових зрака. Ако овој већ штурој слици додамо недоследност, ,,пролазност, као и често неуспелу мешавину архитектонских облика и пропорција, онда ће нам многи делови Београда доказати несавршеност, недоученост, и запостављање свих оних чинилаца који, по правилу, треба да испољавају извесну изражајну садржину и јасноћу облика и принципа, тј. оних врлина које узбуђују и одушевљавају наша осећања и виђења. Кад је материја правилно искоришћена и примењена, кад она, својом формом, изражава суштаство свог елемента и одаје зрелост стваралачке мисли, кад су сви елемекти и сва остварења постављена на своја места у унапред предвиђене просторе, онда ће цео тај круг ствари доказати да уметност није мртва формула већ највиши суперлатив који блиставо оживљава дубине, површине и пространстБа. У урбанистичком погледу једна од најфаталнијих појава наше престонице јесте њено несхватљиво бежање, управо неосећање присутности пловних река, тј. Саве и Дуиава. ГТознато је да пловност река доноси градовима обилнији материјални развитак и условљава обимније снажење домаћих спиритуалних манифестација, и то захваљујући инфилтрацији културних тековина и техничких искустава не нашег порекла. Реч је, дакле, о чиниоцима културног прожимања највишег степена. Реке, управо, вежу народе и земље и олакшавају размену привредних и духовних добара. Па онда зашто наша престоница не призна ове законе, ове исувише убедлзиве истине, већ незахвално и брутално окреће леђа извору своје снаге, своје лепоте и свог развитка? Зашто да се на београдским обалама не осећа природна и разумна споиа града са спољним чиниоцима, који имају тако видног удела у његовом снажењу и ширењу? Тај сукоб копна и воде условљава само непожељну дисхармонију односа речних и копнених путева, тј. њихову органску неповезаност. Разуме се, само по себи, да ће плод овог фаталног неспоразума бити иегирање оних истина које служе хомогеносуи и планском изграђи-