Prosvetni glasnik

Недостаци нашег умегничкОГ прегалаштва 99 ■ —.... — 11.*-|ј'.1,.».— |УЈ'|'|ЈУ1ГГ--■ »Гп, - .; , .

препорода. Последњих деценија ни време ни новац нису у довољној мери употребљавани за решавање културних проблема. Стога се зацарила конфузност управо неукус у примењивању природних и вештачких материја, које су услед тога изгубиле не само свој конструктивни значај већ нажалост занос и снагу свог израза, своје лепоте. С каквим незадовољством и болом у души посматрамо многе и многе државне, општинске па и дворске грађевине чији је комплекс ствари лишен виших духовних снага нашег стваралаштва, наших моралних могућности? Зар дворске капије нису могле бити тесане у камену; зар општинска већница није морала својом архитектуром и употребом племенитих материја да докаже највашу неимарску способност нашег човека; зар се смело за пошту и телеграф одобрити грађење монструозних и нехишјенских мрачних палата у рђаво интерпретираном српском византиском стилу; зар. фасада и монументалност зграде правног факултета у Александровој улици кису могли на достојанственији начин да изразе бескрајни свемир и отмену једноставност стила; зар декоративно вајарство наших тргова и паркова није могло да примени камен, мермер, гранит тј. да избегне бедне творевине вештачког камена; зар ливени рељефи и фигуре многих приватних зграда морају да служе ширењу неукуса и дилетантизма? Све су то кобне последице младе и неизграђене традиције занатства, све су то последице кратког трајања мирног и смишљеног рада који једино може да даде уметничком твораштву извесну привлачност и снагу духа тј. пројектовања као и извесну техничку зрелост материје, тј. извођења. Ни са покућством нисмо стали много боље. Још у Карађорђево и Милошево доба, па и доцније, у архитектуру унутрашњег уређаја су спадале софре које су замењивале столове, затим полице на којима су ређане земљане и металне посуде као и скриње које су служиле за смештај рубља, одеће и обуће. Код нас, који смо се у много чему угледали на своје турске завојеваче, миндерлуци су махом замењивали лежишта и седишта, тако да у те сврхе дрво није било потребно употребљавати. Према томе видимо да се српско огњиште тек у новије доба упознало са столицом, фотељом, креветом, канабетом и орманом, тј. да је намештај у нашем ентерјеру „новина" — и зато код нас уметност столарства не блиста оном изражајном снагом коју сусрећемо