Prosvetni glasnik

Идеја 6 Фаусту у немачком песнвштву . 73

приказивањима простога народа. Леоинг је уствари тему Фауста придобио за немачко песништво и, као и у многом другом пагледу, био и овде онај који крчи пут, који је отстранио препреке и предрасуде стварајући слободан терен за рад за своје следбенике. Готшед и његов круг, ма колико да су учинили за подизање књижевности и позоришта, морали су се, услед сзога сасвим неромантичког и рационалистичког става у књижевности, држати противно у погледу теме Фауста. Лесинг се, напротив, залагао у неколико махова на различите начине за нову савременију и продуховљену драматизацију овога литерарног отпатка. Он је увидео величину предмета и врло је карактеристично да се прво код њега јавља помисао о Фаустову избављењу. Разуме се не на онај дубоки и опсежни начин како га је Гете касније формулисао. Као носилац највишег људског нагона, тежње за истином, Фауст, по Лесингу, не може пропасти, већ мора на крају крајева бити спасен. Фауст, поборник за истином, није могао код Лесинга, поборника истине, бити осуђен на проклетство. То је за сву будућност био одсудан обрт ствари: окретање старе легенде о Фаусту у правцу класицистичког идеала хуманитета. Лесинг је овде показао пут на коме је Гете касније доспео до циља. Код Лесинга — чији је рукопис о Фаусту изгубљен, јер о њему знамо само преко вести његових савременика — Фауст је само сањао о својој вези са ђаволом, а само је фантом уместо њега потписао уговор, грешио и испаштао; пробудив се Фауст је опоменут, сан га спасава јер не ступа с ђаволом у сазез. Јер је и Лесинг, баш он, осетио јаско двоструку оштрицу титанске тежње за истраживањем: да је човек, који у тежњи за животним сазкањем прекорачи дрско људске границе, зацело готов и на сваки други грех из истог осећања неизмерности. А ипак је био уверен да овај жарки нагон за сазнањем, који еведочи о највећој вредности човека као духовног бића, не сме бити узрок Фаустове пропасти. Ова двострукост, овај прави „проблем Фауста", не да се решити убедљиво и на задовољство ни психолошки, ни строго узрочно у смислу редовног искуства људског. Тако је немачко доба просветитељства, коме није недостајао смисао за оно што је тајанствено, довело до на праг, који се морао прескочити да би се могао наћи одговор сходан немачком духу на