Prosvetni glasnik

Идеја о Фаусту у немачком песништву

75

нице са ђаволом поихолопж« објаоти помоћу надчовечаиске црте У Љ удској природи, а тиме и да за њу нађе морално оправдање. Гетеов Фауст (почет 1774; Прафауст, издан 1888; Фауст 1 лео 1808, II 1831). Гетеов Фауст је човек стављен између Господа и ђавола, који у неуморној тежњи за делањем савлађује у себи претешки сукоб своје двоструке душе и тиме постаје достојан да буде примљен у небеско блаженство, Све науке је Фауст изучавао, чак се предавао и мађији, али није могао стећи унутрашње задовољење. Счајан, приноси већ устима отровни напитак, кад га јек ускршњих звона мами поеово у живот. Мефистофел обећава да ће Фауста учинити заиста срећним, ако му овај своју душу заложи. Фауст закључује савез под следећим условом: Ако икада ја тренутку кажем: Позастатаи ипак! да леп ли ои ти! Тада ме можеш оковати одмах, Тада ћу радо пропасти ја! Мефистофел уводи Фауста у уживање чулнога живота (сцена у Ауербаском подруму). Вођен Мефнстофелом заводи Фауст невину Маргарету. Маргарета постаје децоубица и умире у затвору; глас одозго објављује опроштење њенога греха. У другом делу прелази Фауст све нове и нове животне кругове; драма постаје символична синтеза целокупног збивања у свету, историје природе и људског духа. Фауст умире са радосном исповешћу за социјално деЛовање: Такву врлу вреву желео бих видет, И живет с народом слободним на слободнОј рруди. Тада бих могао казати тренутку: Застани ипак, ти си тако леп! Мефистофел хоће да преузме душу Фаустову, али небеске војске одводе је у висине: „Ко у труду ради тежећ за вишим, тога можемо спасти." Тако у Гетеовом спеву о Фаусту основна тема новога доба 1 тј. побуна субјекта противу објективнога закона, тема која се у толико других песничких дела овога времена као и у осталим драмама о Фаусту јавља само као друшт-вени феномен — показује кајзад своју праву метафизичку дубину. Гледан споља, Фауст је