Prosvetni glasnik

76

Просветни гласник

индивидуалиста надчовек, који снагом изузетног права своје велике природе пренебрегава све облике друштвеног разума, науку, морал, право и закон, и чији праискански жизотни нагон не преза ни од кривице и преступа. Али Фауст није само преступник према друштву већ и према хришћанском схватању, а пре свега преступник према Господу, чију надчовечност крунише веза са ђаволом, присвајајући тиме за себе и изузетно право према Богу. Као што смо видели, приказивање Фаустове идеје није у суштини ништа друго него историја покушаја да се Фауст спасе. Зато има свога дубоког разлога што је предмет Фауста имао готово магијску привлачност за младе песнике периоде бујности и врења, па и за Гетеа. Јер баш у њој налазе свој најјаснији израз хришћанско појимање света и његоза идеја моралног поретка у свету. До тада је свима слободњачким духовима, почев од „правог хришћанина", предочавано као пример за опомену, да се Фауст, као сазезник ђаволов и отпадник од Господа, не може спасти и да најзад мора у пакао. Гете је овде ударио по корену морални поредак у свету, јер је својом новом обрадом предмета уздрмао веру и неминовну пропаст Фаустову. Ово ново схватање предмета јасан је израз новог поимања света: то је идеја о спасењу Фаустову. Гетеов Фауст ке пориче никако Господа него га уствари тражи на нови начин: пут Богу води кроз свет. Овде нису у питању кривица и казна, лична судбина или развој појединца, већ судбина и довршавање једног репрезентативног чозека према суштини његова бића. Код њега скретање ка мађији значи само изванредно потенцирање тежње ка највишем, ка безусловном, које пребива у свакој великој души, али које ју стално доводи у опасност да заборави на свој божански завичај и везу с њиме, да саму себе учини безусловном и прескочи своје људске и суштински одређене границе. Али док је ту у питању добар човек, који само удара странпутицама — остаје, према Гетеовом искуству и уверењу, у његовој души постојано велико незадовољство са самим собом, које му се нигде не да скрасити и које га, најзад, опет приближава његову пореклу и његову највишем циљу. Овај процес настајања и пречишћавања јединства душе јавља се, додуше, у људском животу само изломљен, и разбистравање манифестује само у низу потенцираних поставака ка вишем животу.