Prosvetni glasnik

138

Просветни гласник

вршину избијају нови талеити који уносе нови стваралачки дух и нове уметничке вредности у нашу књижевност. Претставници наших најмлађих генерација приступају књижевком послу озбиљно и солидно, улажу стварне духовне напоре, боре се са спољашњом формом, изграђују нов израз, нов стил, за своја унутрашња доживљавања и сазнавања живота и света. Највећа заслуга за овај коренити преокрет српске књижевности припада Богдану Поповићу, јер је он био први који је имао моралне храбрости и душевне снаге да се мушки и срчано стави на супрот читавом једном нараштају, и то таквом нараштају који је безобзирно и агресивно устајао на све освештане традиције и бесно рушио све моралне ауторитете и све позитивне вредности. У очима тога посувраћеног нараштаја Богдан Поповић је био синоним конзервативности и реакције. Међутим, данас ствари стоје друкчије. Од тога времена прошло је четврт века. Они, који су тада били млади, данас то више нису. Живот тече даље и — по неминовном закону природе — врши се сама од себе неизбежна смена генерација. Стари одлазе, млади постају зрели, а већ пристижу још млађи и најмлађи. Једно је сигурно: између оних наших генерација од пре четврт века и данашњих наших младих генерација огромна је разлика. Један од истакнутих претставника тадашње генерације евоцирао је доба наших Немањића на овај начин; Баш ништа ме за цркве душа не боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голи у робовском храму мом. Дао је њеној души опроштај гуслара сељачки пој. У њивама ми >е сарањен лелек тај, у проклети вечан зној. Нисам за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај. Не би ја руком за царске дврре мако, за онај блудница рај, Дотле данашње наше младе књижевне генерацкје проучавају и оживљавају тај исти наш Средњи век и налазе у њему.