Prosvetni glasnik

Стефаа Нешв>*

Т43

био и раиији велики жупа«, најстарији брат Стефана Немање. Али Срби су били толико огорчени што су се браћа Немањина везала с туђинцима да је Немања у моћном залету сјајно победио своје противнике код Пантина, на Косову, где му је и најстарији брат у борби живот изгубио. Сада је он био не само стварни него и признати велики жупан. Грцима се опаоност од њега чинила тако велика да је сам цар Манојло кренуо опет противу Немање, чим су се прилике у Угарској средиле. Од свих савезника напуштена, Србија се није могла држати. Немања није чекао њен слом, него се покорио грчком цару и красио му триумф у Цариграду, прослављен ваљда 1174 г. То грчко славље описала су њихова два писца и забележила, како је изгледао Стефан Немања у напону своје снаге, док је на свима српским сликама он приказан као стари скрушени монах. А они га сликају као краснога дива, необичне величине и снаге, о чијој су храбрости сведочили ожиљци рана којима се он исто тако поносио као и цар Манојло Комнин. Отада се смирио Немања. Проширену Србију мудро је уређивао, стварајући, пре свега, у њој верско јединство. Зато је уништио богомилску јерес, привезао је, на тај начин, цркву уз државу и своја освајања учврстио истоветношћу српске просвете, што није било лако, нарочито у западним крајевима, али Немања је успео да особито преко Котора и Скадра чврсто .сколча Зету и Приморје с језгром орпоких земаља. Одан цару Манојлу, ломагао га је Немања у борби против Турака Селџука, и у страшној битци код Мириокефалона 1176, у Малој Азији, борили су се и Срби. Ја сам с описом те битке и с поразом цара Манојла Комнина у њој започео, у својим младим годинама, опис опадања грчкога царства, од кога се оно више није опоравило. Цар Манојло, тешко рањен и сломљен, завршио је 1180 живот као смирени монах Матија. Када су у ШиЖграду приграбили у руке власт противници сина Манојлова, Алексија II, дигли су се против њих, пре свих, Срби и Маџари као Манојлови пријатељи. Тада је сједињена српска и маџарска војска продала до Сардике, данашње Софије, одакле су се Маџари вратили, а Срби наставили своја освајања на све сгране од долине Тимока до долине Струме, Вардара и Дрима. Тада су доспели у српске руке Ниш, Скопље и Призрен.