Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

| ' | | ;

ссезосезове ос ове ово Обе оса безоск о око

__Било би од великог интереса саставити списак свих задужбина, самосталних и несамосталних, у Београду и у унутра-

ашњости, као и у Војводини и свима другим крајевима, са тачно

обележеним њиховим имовним стањем и смером, и у колико су оне томе послужиле до сад, и тада би се имала верна слика нашега родољубља у погледу добровољног прилагања материјалних жртава ради просвећивања нашега народа, као и уколико се урадило у том погледу, а и ради још нечега о чем ниже.

Вара се сваки онај који мисли, да сада, лосле нашега уједињења, није потребан досадашњи начин рада на пољу просветном и националном, или бар не у толикој мери, као и онај који мисли да све то треба предати држави. Напротив, сада треба радити, и то више него икад, и никада није било више смисла за приватну инициативу него данас. Ми смо, до душе, уједињени али не потпуно. Има још доста нашега народа и под Турцима, и под Бугарима, и под Румунима, и под Мађарима, и под Италијанима. Али и ми који смо уједињени физички, јесмо ли уједињени и духовног Још нам ни интелигенција и носиоци просвете у свима крајевима нису потпуно духовно асимиловани, то ли прост народ. Па онда, на ком је нивоу просвећености и културе уопште наш народ у маси 2

Наше је уједињење дошло и сувише брзо и неочекквано, и ми смо се надали, да ћемо, по спором темпу ослобођавања до 1912. године, имати и сувише времена да се духовно припремимо за то духовно уједињење. И, очекујући то ослобођење у далекој будућности, ми смо изненађени догађајима, и нашли смо се потпуно неспремни пред свршеним фактом. То нарочито важи за нашу ослобођену браћу. Услед те неспремности дошло је међусобно неразумевање и незадовољство једних другима, као и опште разочарење због нерсално прављених планова о будућности. Ми нисмо имали пи један општи заједнички план по ком ћемо после живети у једној, тако ослобођеној и уједињеној држави, него је све дошло наједном. Може се рећи, да се узајамно нисмо ни познавали колико је требало. Списи 0 братству пису били увек искрени, а здравице на банкетима никад.

Треба, дакле, да се сви свестрано упознамо са свима спојим нсизбежним недостацима и врлинама, у колико их имамо, па да искрено и обазриво порадимо на уништавању малих покрајинских разлика у погледу духовном и на иврађивању једнога општег национално менталитета. И кад ово говорим, ја мислим на највећи део нашега народа, на православни део. Али ко и опет да

обмовжовжовиоожовжов | — 109 — ОБУОСУООХОВЖОС НОО