Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

162

Stenografske be-leške

kratija, ne samo po onim pisanim paragrafima u Ustavu i zakonu, i u novinarskim i drugim publicističkim člancima i besedama političkih ljudi, nego je to jedan narod, koji je svestan da raspolaže svojom sudbinom, svojom srećom. Koliko je naš narod dovoljno svestan pravai, ja mislim, da smo mi, ili barem ja, na čisto. Gospodo l , mi smo suviše dugo robovali, mi znamo, da se vladanje samim sobom ne može steći lako, i ja nisam jedan od onih, koji misle, da ne treba ući u vodu, zato što se ne može plivati, a isto tako ne mislim, da se na pučinu baca onaj koji ne ume plivati, nego se mora plivati polako ili treba ići u školu plivanja. Mi moramo polako l polaziti. Gospodo, iz jednoga apsolutizma, kakav je bio apsolutizam Abdula Hami da, ili te jednoga režima, kakav je bio u Crnoj Gori, ili iz režima, kakav je bio u Bosni i Hercegovini, ući u jedan demokratski režim, to je jedan skok, koji se mora izvršiti, ali se mora pažljivo izvesti. Ako mi to ne uredimo, nego pustimo, da kod nas demokratizmu radi punom parom, svestrano sa svima nagodbama, kojima radi u najrazvijenijim demokratskim zemljama, mi ćemo postići, da nećemo imati demokratizma mi ćemo imati ko zna kakve kratizme, ali pravo upravljanje samim sobom i kovanje svoje sreće i sudbine mi imati nećemo. Ovde je bilo reči o referendumu, o plebiscitu, to je jedan od razvijenijih stupnjeva narodnoga učešća u državnim poslovima. Pa, gospodo-, naravno pretpostavimo sada prvu stvar da onaj koji ima na plebiscitu da rešava državna pitanja zna ta državna pitanja (Gjonović: Ne zna, neće nikada doznati. Divac: Vi ste dobro kazali: u vodi se uči plivanju.) Ja ću i 6 tome govoriti, ako mi dopustite. Gospodo, vi vrlo dobro znate koliko je naših krajeva koji nisu imali prava ni onoga seoskog muktara da biraju, a vi hoćete ovde od jedan put da rešavate ovoliko komplikovana pitanja. Na osnovu čega će oni rešavati pitam vas na osnovu čega će i svoju svest izraziti? (Jedan glas: Za to što ćete vi izići pred Vladu i objasniti.) Tako je, ali pre svega treba da nastane to silaženje, treba da počnemo da se razumevamo, i drugo ne može se samim trčanjem u samo glasanje i neposredno pred glasanjem ta svest izraditi. Ta svest se mora izradjri, stalnim učestvovanjem i praćenjem javnoga života. Ali u nas nema ni onih najelementarnijih pogodaba za to, u nas nema pismenosti, to je česta stvar u nas, da oni koji imaju da rešavaju ne mogu da pročitaju onaj predlog o kome će glasati. (Divac: A zar je bilo u Srbiji kad ste vi stajali na ovome stanovištu na kome mi danas stojimo? Avramović: Profesionalni parlamentarizam, pa će biti i pismenosti. Neka narod ovde rešava.) Gospodo-, razvitak, politički razvitak jedno je, gospodo, što se pretpostavlja kao vrlo važan elemenat pismenost, i ja vam, gospodo, ovde kažem do učiglednosti potrebu da može glasač pročitati ono što mu je potrebno, a

vi upotrebljavate jedan argumenat, koji je kao vic dobar, ali koji nije, gospodo, nikad pravi argumenat, a to argumenat ad hominem, argumenat koji se crpi lično, dovodi se govornik u zabunu jer je on u kontradikciji sa samim sobom. U ovom slučaju hoćete da kažete da ja kao radikalac dolazim u kontradikciju sa drugovima koji su, gospodo, te stvari tražili u Srbiji u početku rada radikalne stranke. Jeste, bilo je kad se tražilo. To je bio jedan zahtev, programatičan zahtev naše stranke, i gospodo, mi to treba da postavimo i sada kao programski zahtev, ali u isto vreme da izmenimo sve ono što će omogućiti nove izmene, a ne možete vi meni reći da kad bi mnogo poštovana Ljuma i Poreč i ono oko Krive Palanke i ono oko Ivana kad bi bilo pismeno ne možete reći da bi ono politički bilo razvijeno u koliko je bila Srbija 80-tih godina, jer, onaj unutrašnji politički život u Srbiji bez ikakvih obzira na pismenost ne ima ono učešće ili rešavanje o svojoj sudbini, koje je stalno bilo u Srbiji od oslobodjenja. (Divac: Izradilo se.) Jeste, izradilo se sa životom gospodo, ne mogu tako lako steći oni, koji su bili nesrečni da ne žive u onakvim prilikama, u kojima je živeo narod u Srbiji. Gospodo, zato moramo, kao što sam rekao, i u tome se sada, vidite, slažemo g. Divac i ja, moramo izradjivati tu svest. Ali, gospodo, ne moramo l sada od jedanput bacati odmah u pučinu dete ili mladića, nego, gospodo, onako kakio l je i u drugom svetu bilo i kako se pokazalo kao dobro da vaspitamo i da damo mogućnosti da taj naš plivač pliva. Gospodo, da mu damo mogućnosti i u opštini i u srezu i u oblasti i u državi, za skupštinu. Samo se, gospodo, vidite, mi razlikujemo. Gospoda misle, da je plivanje i da je, prema tome, i zrelost za politički život neka stvar apsolutna, a ja znam da u političkom životu nema ničega apsolutnog. Ali u ovome slučaju, o kome govorim, razlika je izmed ju mene i njih jedna godina: mesto 4' godine ja predlažem 5 godina. I ja ne verujem, gospodo, kad ja predlažem 5 godina, da to znači, kao- što gospoda hoće da mi imputiraju, da ja ne dam, da se naš narod vaspitava ida vrši svoje gradjanske dužnosti i prava. Gospodo, sasvim smo daleko od onoga, što ja hoću, i od onoga, što vi hoćete da rečete, kao da ja hoću. (Mih. Avramović: Lako je da se pomirimo. Vi tražite profesionalne poslanike, a mi tražimo profesionalni parlamenat. Vrlo smo blizu.) G. Avramović prebacuje sada pitanje na nešto drugo, na profesionalnost. Tu vas boli taj zub, pa neprestano o tome zubu govorite- (Mih. Avramović: Nas ne boli ništa.) Evo ja pristajem, vidite, ako svi ostali, od kojih zavisi pristanak da u ovaj narodni dom unesemo i profesionalne predstavnike, nemaju protiv toga, ali to nema nikakve veze s tim hoće li taj mandat trajati 4 ili 5 godina. Ja samo ne vidim, nego ako bi bili profesionalci, onda može biti i 20 ■ a ako bi' bili ovaki poslanici kao do sada, onda treba da bude 3 godine. I ovde sam čuo čak, gospodo ja ću sada