Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

176

Stenografske beleške

koji je ostavljen, da se oni mogu kandidovati tek posle godinu dana, pošto su napustili svoju službu, držim da je dovoljan i da tako reći može prilično da izventilira onu njihovu uticajnu moć, koja bi mogla da utiče na slobodu birača. Što se pale tiče pasivnog izbornoga prava činovnika ostalih struka, ja mislim, da to nije ovim članom dobro raspravljeno. Izgleda mi, da se tu upalo u jednu grešku, koja potiče iz ovoga, što >e na prvom mestu gleda na izborno prave tih činovnika, a tek na drugom mestu gleda se interes državne službe. Ja mislim, gospodo, da je ovde mnogo preči interes državne službe, nego što je interes izbornog prava dotičnog činovnika. Preči je interes državne službe u toliko pre, što se ipak pravo činovnika, da bude izabran za narodnog poslanika, ni u koliko time ne krnji. (Nedeljko Divac: Iznad interesa državne službe i države!) Gospoda, koja zastupaju to gledište, da ovaj član ostane ovakav, kako je redigiran, i nehotice učinila su jednu nepravdu prema ostalini našim gradjanima, koji imaju prava, da se kandiduju. Kao što znate, svi gradjani, koji ispunjavaju uslove, koje zakon i Ustav predvidja, imaju prava, da se kandiduju za nanrodne poslanike. Ti ljudi, kad budu izabrani, oni prema državi ništa više nemaju, sem mandata i onih prava, koja im mandat sam sobom donosi; dok na primer kod činovnika, koji su izabrani za narodnog poslanika, ako bi ovaj član ostao ovakav, kakav je, onda pored prava na mandat njima država daje još jedno pravo: daje im platu ili periodske povišice ili daje pravo na sticanje penzije za ono vreme, za koje su bili u službi, ili dopušta, da zadrže ona mesta, koja su oni dotle imali Medjutim, ja mislim, da je nelogičnol, da od narodnih poslanika pravimo dve kategorije sa različitim pravima prema državi. Zato mislim, da treba ostaviti svim činovnicima kao slobodnim gradjanima, da se oni slobodno mogu birati i kandidovati za narodne poslanike, naravno sa onim ograničenjem, da oni ne bi uticali svojom službom na slobodu izbora. Ali kad budu izabrani, da oni od države ne mogu imati apsolutno ništa više, nego ono, što imaju i svi ostali narodni poslanici. Prema tome, kao što rekoh, ja sam mišljenja, da se dopusti činovnicima, da se slobodno biraju, ali kad budu izabrani, da onda ništa drugo nemaju, nego što imaju i svi ostali poslanici. Ovde su učinjeni nekoliki prigovori, n. pr. se kaže na prvom mestu, da se time sprečava biračko pravo narodu, da bira koga hoće, a u nekoliko, se krnji i pravo gradjana, da se kandiduju, ali to ne stoji, da takvi činovnici nemaju dovoljno mogućnosti i sredstava, da se izdržavaju. Ja smatram, gospodo, da je svakomu činovniku ostavljena sloboda, da bira ili voli, da bude činovnik, da osigura materijalno sebe i svoju porodicu ili da bude poslanik. To je njegovo pravo. (Nedeljko Divac Poslanik nije Geschaft!) Gospodine Divče, ako hoće ko da pravi gešeftove, on može da ih pravi kao poslanik i kao

neposlanik, a ima činovnika, koji su poslanici, pa prave gešeftove, a ima ih, koji i ne prave. To je stvar vaspitanja, pogleda dotičnog čoveka, to je stvar karaktera i njegovog poštenja.

Isto tako nalazim, da treba da otpadne i onaj razlog, da u Skupštini ne ćemo imati dovoljno inteligencije. Ja smatram, da mi u našoj državi imamo dovoljno ljudi školovanih i slobodnih profesija i oni mogu doći u Skupštinu, ako ih narod bude izabraoDakle, kao što rekoh, ja sam za to, da se. ovaj član 48. izmeni, da svaki činovnik ima pravo, da se bira, ali kad bude izabran, da ima prestati biti državni činovnik i na taj način omogućiti državi, da na njegovo mesto nadje drugog funkcionera. Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč g. Kurbegović. Fehim Kurbegović: Gospodo, mi smo u užoj sekciji dugo raspravljali o pitanju, da li činovnici mogu biti birani za poslanika. Većina toga odbora je za to, da činovnici imaju pasivno izborno pravo. Da činovnici ovo pravo zaslužuju, najbolji je dokaz, da su činovnici dali najveći deo državnika Kraljevine Srbije, a što dokazuje najbolje sama istorija Kraljevine Srbije. Danas m-j znamo, da medju najvećim državnicima našim imademo ljude, koji su baš regrutovani iz činovničkog staleža. Imamo profesore sudije, lečnike i inženjere, koji su danas najbolji naši državnici i koji su baš ovu državu doveli do toga, da posrane ovako velika, a ti su ljudi regrurovani iz činovničkog staleža. Svi oni, koji su protiv činovničkog prava, naslanjaju se najviše na nekakav birokratizam i tako mi izgleda, kao da smatraju, da je narodni poslanik nekakav Geschaftsmann, nekakav čovek, koji ima posebne privilegije, čovek, koji brani interese naroda i koji učvršćuje državu. Gospodo, kad narod hoće, da da jednome čoveku pcverenje, da ga zastupa, da saradjuje na izradu državnih zakona, toga čoveka kazniti, da svoja stečena prava izgubi, kad postane poslanik, držim, da nije dobro ni umesno. Naprotiv to je najbolji dokaz, da je on vredan. Kad bi se činovnicima ograničilo pasivno izborno pravo, kao-što se po ovome čl. 48predlaže, držim, onda bi bila pogodjena jedna klasa, koja bi imala da zastupa narod, a narodni poslanici bili bi samo bogataši, advokati i lihvari, a to znači privilegovani političari. Ja mislim, gospodo, ako jedan činovnik kao činovnik steče toliko poverenja kod naroda, da mu narod daje poverenje i hoće da ga bira za poslanika, mi ne smemo da ga kažnjavajmo. Ne smemo, ako postane poslanik, pristati da činoVhilk izgubi svoja stečena prava i da dobijajući dnevnicu njegovu, on gubi eksistenc minimum za svoju obitelj i svoju decu, jer dnevnica nije nikakav dobit. Mi treba da smatramo jednoga poslanika i nje govu dnevnicu kao činovnika., koji je otišao u komisiju, da izvidi neki uredovni čin. Mi znamo, da činovnik ima svoju platu, ali kad činovnik ide 8 kilometara izvan svoga mesta radi nekoga posla, on dobija doplatu. Zašto?; Zato, što njegova familija