Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : IV. Debata u pojedinostima o nacrtu Ustava i o amandmanima

Stenografske beleške

45

Ako se već hoće ovim ljudima da daje zemlja, onda neka im se ona daje na drugi način, neka se ona oduzme od onoga Koji se nije borio a koji ima dosta, a ne da se oduzima siromašnim seljacima i porodicama, koji nisu imali prilike ili nisu mogli da se bore, pa da se oni ostave da gladuju sa svojom ženom i decom. Ja imam primera da je zemlja oduzimana siromašnim seljacima i data dobrovoljcima, koji su sinovi bogatih roditelja i onda samo za to što su čuli da postoji neka ministarska naredba da imaju da dobiju po 8 jutara, oni su tražili zemlju, pa su je i dobili. Gospodo, ja ovde nisam govorio protivu dobrovoljaca i moj je govor potpuno jasan u kome sam ja pravcu govorio. Ja sam stavio pritnedbe na ovaj član ne zato da ga ja koregiram, jer je to vaša stvar da ga vi koregirate, već zato da iznesem svoje gledište. Predsednik D-r Mom. Ninčić: Ima reč g. Jakšić. Milutin Jakšić: Gospodo, meni se ne dopada ovakav predlog kakav je ovde predložen o eksproprisanim i konfiskovanhn dobrima i o tome kako će se izvesti agrarna reforma. Meni se ne dopada zato ovakav predlog što se predlaže nešto, što mislim da smo mi trebali da izvedemo. Mi u Ustav ne možemo doneti agrarno zakonodavstvo, ali možemo i trebalo bi, i zato nas je narod ovde poslao, da damo tačnije upustvo kako zakonodavac ima izvršiti ovaj posao i doneti agrarne zakone. Ja mislim da je ovoj neodredjenosti, ovome odlaganju, prenošenju na zakonodavstvo one dužnosti koju smo mi trebali da izvršimo, uzrok u pometnji i neprečiščenim pojmovima, u dopustljivosti ekspropriacije i konfiskacije. To se osetilo to se pokazalo i u našim konferencijama gde se je ekspropriacija a osobito konfiskacija žigosala kao boljševizam, ja bih želeo radi toga, što ima te pometnje o našem javnom mnjenju, da govorim o zemljišnoj svojini i da pobijem predrasude i uništim po mogućstvu onu bojazan, koja se u našem celom društvu pa i ovde u Ustavnom Odboru javlja protiv ovakve korenite reforme kakvu smo već počeli izvoditi. Ovde postoji protivnost izmedju dva pogleda izmedju stajališta staroga prava i stajališta pravde, socijalne' pravde, kao što mi to sad zovemo. Strogo uzev pravo ima svoj koren u rimskom pravu. Mi stojimo pod uticajem rimskih pojmova o svojini pa i o zemljišnoj svojini. Nije nikakvo čudo što je to tako striktno stajalište tako nemilostivo i što ne vodi računa o socijalnoj pravdi, jer oni koji su stvarali te poglede o svojini, bili su eksploatatori i što se tiče javnog privatnog prava. Rimljani su bili osvajači. Oni su što se tiče medjunarodnog prava podčinili svojoj vlasti gotovo sve kulturne narode poznatog starog sveta. Što se tiče privatnog prava njihovo je društvo bilo osnovano na ropstvu. Dakle oni su imali naročite pojmove o eksploataciji javnog i privatnog prava i ti njihovi pojmovi išli su na njihovu rodjenu štetu, jer su nagomilavanjem bogatstva i blagostanja, übrzali kraj i raspadanje one velike njihove države koja je u starome veku bila najveća država. Taj pogled na svojinu prešao je na druge narode, a osobito na Germane, koji su sa velikim delom rimsku državu nasledili pa nasledili i karakter i osobine Rimljana i pravne pojmove iz rimskoga prava recitirali. Germani su bili takvi isti osvajači i imperijaliste kao i Rimljani; i oni su razvili taj pojam o sili dotle, da su prešli u pravo ludilo. Oni su, ne respektujući pravdu, proglasili da je moć sila nad pravom i nad pravdom i stvorili su, kao što je poznato, u najnovije vreme jedan gospodski moral koji je ismevao socijalnu pravdu, koji je hrišćanstvo nazvao otrovom judejskim šta više povodom poslednjeg ustanka robova mislili su Germani da je treba uništiti i ugušiti. To je bilo stanovište koje je samo u sebi nosilo klicu propasti, jer tu je kao što

je kazao jedan govornik iz opozicije, država sama sebe oblagotvorila i ona je morala da pretrpi, pošto je mesto pravde proglašena sila kao vrhovno načelo života, i moralo je da dočeka ono što po našoj narodnoj poslovici biva: da je svaka sila za vremena, pa je nastalo ono, što pravda zahteva. Tako je isto i sa pravdom u svojini. 0 tom ograničenom zemaljskom posedu stoji od starog vremena pojam ekviteta, pojam pravde, pojam da na zemljinom posedu ne može biti ograničenja. Kod Jevreja n. pr. bila je praksa i ako u Mojsijevom zakonodavstvu stoji, da čovek ne treba da poželi što je tudje, postojala je kod njih praksa, da se svakih 50 godina deli zemlja nanovo, t. j. što se u toku tih 50 godina usredsredi u jedne ruke, da se zemlja vraća onima, čija je pre toga bila. To je bila pravda socijalna koja nije toliko respektovala ugovore, ma koliko oni bili zakoniti, koja im nije pripisivala večitost kakvu mi pripisujemo ugledavši se na propise rimskoga prava. I ta pravda dobila je svog izražaja u proglašenju ljudske jednakosti. Apostol Pavle kao što znate došao je u sukob sa oličenjem rimske imperije, sa onim čudovištem, propovednikom najprostije i najsurovije sile, sa Neronom, i on je podlegao: bio je mačem pogubljen. Ali zato, gospodo, oni principi jednakosti i ljudstva, oni su preživeli rimsku državu. 1 tako se dogodilo da i ako je to načelo proglašeno u ono vreme, nije se moglo u život da privede zato što masa naroda nije bila spremna da primi ono, što su pojedini veliki umovi već tada ustanovili kao jednu istinu. U najnovije vreme dogodio se sukob izmedju pravde i strogoga prava. Viljem je hteo jednim potezom tako' reći, da odrubi glavu ne jednom čoveku, nego jednom narodu, a to je našem narodu, a dogodilo se to, da je izveo protivno onoga što je hteo, a to je, da je izazvao jedan pokret, koji je doneo slom njegove osvajačke politike i onog njegovog načela, da je sila nad pravdom. 1 došlo je do toga da mi realiziramo načelo jednakosti medju ljudima, to je ona velika deklaracija prava naroda, koju je zastupao Vilson i samoopredelenje naroda, koje je dalo jak početak i jak temelj stvaranju novih država, koje su postale iz Austro-Ugarske. Zajedno sa tim oslobodjenjem naroda radi se i na oslobodjenju ljudi. Ti narodi koji su dobili svoje samoopredelenje dužni su da oslobode i pojedince, i to oslobodjenje treba da se izvrši deobom velikih poseda, koji se ovimjistavnim naredjenjem ima da inauguriše. Ako hoćemo da izvršimo ovaj posao kao što . treba, onda moramo zauzeti položaj i odrediti tačno kako da se izvede podela velikih poseda, i kako da se ekonomski oslobodi narod. Ova odredba kako je predložena mislim da nije, dobra, ma da se njome zadovoljava veliki deo. Što se tiče velikih poseda, onih, koji su dobiveni na poklon, ili kao što neki misle, da su kupljeni uz neku naknadu od tudjinskih vladara, ti posedi kupljeni bez naknade, ili dobiveni na poklon od stranih vladara, imaju se razdeliti onima, koji zemlje nemaju, bez naknade. Ja držim, da je to opravdano, jer taj posed napokon su dobili od države, koja je do toga prava oružjem'došla. To je u toliko pravičnije, što se nije ni onda davala naknada onima, koji su pre toga posedovali tujzemlju, nego samo onima, kojima je država davala, oni su davali naknadu državi. Nije se davala naknada nikakva onima, koji su tu zemlju imali pre rata Leopoldovog sa Turcima, nego je država proglasila tu zemlju za svoju. Sva ta dobra proglašena su za patrimonum domus Austrienzis. Bez ikakve naknade prešla je svojina na državu, i država je pojedincima davala i delila zemlju i od njih uzimala neku naknadu. Može, dakle, biti govora o naknadi samo državi za one troškove, koje je imala da