Rad : list za nauku i književnost

св. МЕ ~ КЊИЖЕВНОСТ | У __ВАП

У свези са овом читалац треба да прочита приповетку завађа попа са сељанима (етр. 299) где се прича како сељаци (јер „старије је село од међеда“) пресуђују: „кад се с попом Жутком не можемо брацки начинити, нека од данас он не буде наш ни ми његови“.

Каже се, да је народ религијозан. Допустите једну исправку : народ је толико религијован колико за религију остане места у народном програму. у

Занимљиво је да видимо положај жене у овом друштву. Ми рековмо горе,да су у овој заједници сви мушки чланови равноправни. Само они и чине друштво. Круг женскога рада не простире се даље од куће у којој је она домаћица. Она нема места у збору. Њен мул: је њен господар, и кад га она по имену назове, онда додаје „и Бог се по имену зове“ (стр. 16) правдајући овако слободу своју начином којим се највећи ауторитет назива. Потчињеност њенога положаја лоноси да она не може ни погинути ви обрањена бити од пушке или ножа. У једној приповетки (земаљски суд после погибије двоје неерећниг сватова. стр. 3%.) пошто се дозна грдна несрећа о покољу двоје сватова, прима се као радостан глас као утеха у несрећи, што се још већа несрећа није догодила: што ни једна од дево ака не би обрањена. Господин писац вели (стр. 106.) да колико је њему познато „до данас се није дало чути ни у Црној Гори, ни по Херцеговини, као ни по Боки Которској, да је човјек своју жену убио, или наговорио кога даје убије; и кад би му до какве невоље дошло, мени се чини да би прије себе но своју, али чију му драго, жену на смрт убио, јер код сва ова три народа (!) нема човјеку више срамоте но да би жену макар нехотице или у боју смакнуо“. Али одмах за тим додаје „ријетки су они мужеви који, дајбуди, није једном жену у свом веку избио (обично чибуком, а замлатницом и без бројл)“. — Кад оценимо добро положај жене у оваком друштву, и нарочито кад се сетимо да се при уговарању женидбе не гледа много на пристанак момка и девојке, онда нас неће изненадити пишчеве речи на стр. 107: „На против имамо много штимјера да су жене своје мужеве убијале, или навеле другога да га убије“ Само што се не можемо за све случајеве сагласити с писцем, који на овом месту, без потребе и без среће, одступа од своје улоге објективнога приповедача, и налази да се сви ови мучни случајеви могу објаснити кад се каже: „глупа простота не размишља друго но да се само освети; дакле по природи четвероножној, а не људској“. Без икаке „четвероножне природе“ ствар излази много простија кад се узме на ум да сваки суд само одређену количину може примити у се, и да преко тога хоће да „прекипи“. Ма колико да је изванредно велика трпљивост жене, опет се нађе и тој трпљивости граница, и кад се та граница прекорачи, онда се „даје израз своме овећању“ на начин који директно одговара васпитању и свима Фактичним околностима. И сам случај који г. Врчевић износи у приповетки осуда ма смрт једне жене м т. д. (стр. 106.) пре ће потврдити ово, наше мишљење него што може утвр сити г. писца. у погледу који о том горе наведосмо.

Поред жене која је убила свога мужа прочитајте на стр. 98. жена оженилљма мужа. Читајући ову приповетку мени је било жао, што