Rad : list za nauku i književnost

546 ак ВН Бад Е св. ПТ,

по речима Мићуна оца девојчина, „оттети му образ пред људима, зито до данас није нико, ако му није у исте опанке платио“. Отвађ. је услед тога доведена дотле, да је мора расправити суд добрих људи. Како ће је расправити 2 Изгледа да је ствар проста, и да се може праведно расправити по праву љубави. Али је ли то и корисно Ово питање користи, и то користи целе заједнице, има пред очима на-

родни суд, и доследно основној мисли програма народнога суд ре-

ттава — да се девојка не да ни једному. Разлог је врло прост и јасан: љубав девојке и момка не сме бити повод да се заваде два браства и да због те заваде штетује цела заједница (види Народне пресуда вјерене па развјерене лјевојке. стр. [1.). Још је карактеристичнија у овом погледу приповетка сељеми оженили калуђера стр. (2. Ми ћемо из ње поменути само најважније упућујући читаоца на саму књигу. Кнез Милош Зотовић има два сина, Димитрија и Јована. Димитрије се покалуђерио и постао Дионисије, а Јовану отац испроси девојку, уговора свадбу, окупи еватове и доведоше девојку. Калуђер ће сам венчати свога брата. Али где је среће ту- је и несреће. Једному од муштухжугџија омакне се мала пушка те на место уби Јована. „Лелек и кукање оца и мајке, сестара и све кутње чељади, па и сабраних на пир пријатеља над мртвим Јованом, продрије до цркве "и свију сватова, Кад сватови разабраше што се је догодило, сви као. од камева остадоше, а стари сват, ударивши се по кољену, заплива у дубоке некакве мисли“ (стр. (8). Може се лако увидети да је стари сват поред све несреће која је пред свачијим очима запазио и једну. већу несрећу, једну осетнију штету: кула Зотовића се исковала. Шта да се радиг Ми смо већ напрел рекли да се народни програм извршује доследно. Стари сват говори сватовима: „хајте браћо, да ја сам половицу макнем гријеха на моју душу а ви сви половицу (свак упре очи и слуша), хајте, в.лим, да вјенчамо калуђера Дионисију с овом несуђеном „Јовановом заручницом“. Нато одговорају сватови једно главице: „теби, стари свате, из уста у најсретњи час, а господу Богу у уши народни тлас! Тако нека буде, а гријех на нашу душу“. Залуду Дионисије одвраћа и говори да се свештени лик не може оскврнути, да се његове камилавке и браде нико не сме дотакнути, да ни владика не сме њега лишити свештенетва без законита узрока. Све то што он износи може бити поштовано само док се не сукоби с вишим начелом из народвога програма. А кад се дође до сукоба, онда народно начело одговара: „Не знамо ми, Дионисије, што ваше књиге пишу, него у муци и невољи да бирамо од два зла једно мање. Оцу ти се јутрос кућа, онако оглашева, ископала од мушких глава; туђа. ђевојка на наш образ дата, не може у туђој кући невјенчана, а још мање сама се повратити своме роду без сватова. Што смо наумили, оно ваља и да буде, не протива божје воље — Бог не дао! него од љуте и витешке невоље, а знаш да се давно рекло: нужда и закон измјењује, него свлачи те калуђерске хаљине, а ви два ђевера и ти војводо и куме, хајте, донесите пред цркву мртвог Јована, да га по божјему закону сахранимо у калуђереке хаљине, а калуђера. вјенчамо у нове Јованове“. Тако је свем урађено, јер „што се у једном селу уговарало није се до данас никад поговарало.“