Rad : list za nauku i književnost

св. 1. | ЈЕДНА ГЛАВА И3 СОЦИЈОЛОГИЈЕ 4 29

пага.“!) Оваким речма Опенсдер пребацује досадашњим и садашњим писцима и учитељима историје, а нема сумње да је прекор основан, јер је ту један од најсигурнијих путева, да. се још из раније развија мисао о „великим људма“, а напушта и затрпава мисао о правилности у историјским појавима.

Али ако се не задржимо на овоме, но пођемо један корак даље и поставимо питање: а откуд ти „велики. људи“ г — онда ћемо видети, да се цела зграда о великим људма на један пут руши. Јер лоиста, ова би теорија могла опстати само онда, ако би се ма где и ма кад створио и уздигао какав „велики човек“ без нужних антецеденција ако би тј. у каквом дивљачком друштву могао на један мах понићи какав Коперник, Њутн или Шекспир. Али тога није било нити ће га икад бити, Човек, па макар како он чијим очима изгледао велики и славан, само је једна проста карика у друштвеној еволуцији, и као такав резултанта свега, што му је претходило. М тај великан, као год и с:а сувремена му генерација, од које је он само један несравњено мали део, и као год и све установе његовог доба, обичаји, језик, знање, вештине — све је то последица, производ оног огромног агрегата сила, које су дотле вековима радиле. Појава великог човека зависи од целокупног дотадашњег развитка и друштвеног стања у ком се појављује. „Шекспир се не би могао јавити да дотле већ није било нагомилано онолико традиција цивилизованог живота, онолико разног искуства и онако обрађеног језика. Или замислите Вата (Уа са свом његовом уобразиљом међу каквим племеном, које још не зна за употребу гвожђа, или без довољно нагомиланих радова у Мехааици, па се тада запитајте, би ли имало изгледа, ла би он, у таквом случају, постао изумелац парне махинег““) Сви примери који би се у овом смислу још могли наводити — а без сумње би их било много — сведоче, да се „велики људи“ не поја. вљују онде, где нема претходног материјала, спремљеног земљишта, да се они појаве. А кад се ово вазда има на уму, онда се опажа како свим „великим људма“ цена на један пут јако пада, а у исто, доба скаче. вредност друштву, у ком се они јављају.

Па ипак се овим не руши свака ђенијалност. Личноети овде само губе, ако могу да кажем, свој апсолутни значај. а остаје им вредност релативна, специФичка, која је истина много мања, али је тек њихна. И ова тежина личности тј. оно мало. чисто субјективне моћи индивидуине, што јој остаје, кад се изузме све оно, што припада друштву, то је сва „величина“ њена. Али то је тако мало, да ни у којем случају не може да ремети законитост и ред у социјологији Није нужно ни јекати сваки и најмањи значај индивидуе, али јој се тек не може и не сме давати толика вредност, да се у сенци њене велпчине изгуби рад и значај друштва, у ком „је личност изникла, на коме се управо и

Т Поменуто Спенсерово дело, књ, 1. стр. 99.

2 Исто дело СОпенсерово стр. 43.