Rad : list za nauku i književnost

“60 = и ПАО ' Ва (ЈЕ

подивла.). Не. сме се никад смести сума, да и ако какав велики човек може својом ђенијалношћу да у неколико модификује друштвени строј и радњу његову, морале су се најпре у самом том друштву збити такве промене, које су створиле тог великог човека, које су његовој појави претходиле. И пре него што је какав славни муж могао што учинити у друштву, морало је ово најпре њега образовати тако, да

„свима оним феноменима којима изгледа да су творци , „велики људи“,

у крајњој анализи узрок лежи у оној генерацији и оним приликама, које су и те „велике“ изнеле и уздигле. Све, што се за славне и знатве личности у историји може газати, то је, да су оне у ланцу сопијалне еволуције карике, неприметно веће но остале. Са мало веће висине, та неједнакост потпуно шшчезава.

Трећа хипотеза, која својим тумачењем друштвених појава одриче могућност, да Социјологија може бити наука, јесте она, којој су социјални Феномени производ човечије воље, те ова као непрорачунљива не подлежи испитивању нити улази у круг науке. Овим прелазимо на питање о слободној вољи, питање тако старо и које је тако дуго чекало пресуду научареког суда. „Питање о елободи воље, о природи савести, вели Беџот, покренуто је још онда, када је први пут отпочела дискусија, и још ви до данас није решено. А у интересу је озбиљне науке, да се, у колико је више могућно, ограничи терен дискусији, те да се види, у колико се утврђена Факта подударају са постављеном хедријом Џробни камен сваке теорије јесте, да се Факта с њом слажу“. (! тога ћемо и ми то питање само тек додирнути.

Сувремена психологија вели, да слободне воље нема; воља није самоизворна, јер ње не може бити без мотива. Наша пеихолошка слобода састоји се у томе да ми под упливом извесних побуда овако или онако радимо, а који ће пут и правац нашој радњи бити, то одређују најјачи мотиви. Према томе слободна је воља само

- релативна, али и овој предходни мотиви тако одреде правац, да ми

ту вољу можемо да предвидимо и предскажемо, што онда, разуме се, губи значај воље. Међу примерима, које Спенсер за овај случај наводи, ја ћу да изберем један као најјаснији. „Хоће ли се ко год на улици, вели он, уклонити колима, која му на сусрет јуре, то је ствар чисте воље, али ми ту вољу тако предвиђамо, да можемо слободно казати да од 1000 случајева, 999 пута ће бити уклањања с пута“. Има дакле правилности и предвиђања воље, и кад тога има код појединца, имаће и код друштва, у агрегату воља. Шта више у овој општој вољи има законитости у већој мери него ли у вољи индивидуалној, јер се тамо губемн Шу специјални

1 Беџот, да би начинио доста места начелу имитације у Социјологији, морао. је дати пи већи значај самој личности. За њега су поједине, испољеније „личности за друштвени свет то, што сунце ва природу“ — таква је негде компаратива у његовом делу „1.015 зећел цев 4 деувјорртеће Чез паболз“. А на другом месту у истом делу пита се од прилике овим речма: „зар ми нисмо сад уз озбиљног Гледстона и сами сви, овбиљнији“ 2 ~: -